Антиглобализам

Интервју: протојереј Дмитриј Сидор

Касно увече 25. децембра, сазнавши да је тог дана Служба безбедности Украјине претресла храм Воздвижења часног крста града Ужгорода, експерт Фонда стратешке културе (Москва) је хитно назвао настојатеља храма Дмитрија Сидора и поставио му неколико питања. Ево шта је он рекао:

Баћушка, после Међународне конференције у Ростову на Дону, која је русински проблем подигла на нови ниво и после велике политичке резонанце интервјуа премијера Републике Подкарпатска Русија, Петра Гецко у ''Росијској газети'', сви су очекивали одмазду украјинских власти. Као  што смо и замишљали  одговор је био очекиван: СБУ је наставила политику репресије. Реците нам о томе нешто подробније.

СБУ је 25. децембра, на католички Божић, извршила претрес у Добротворном центру који се налази у нашем храму. Узели су 3 црквена компјутера, мој лични лап-топ, архивне документе Сојма подкарпатских Русина и Конгреса (има се у виду Други европски конгрес Русина који је одржан 25. октобра 2008. године у граду Мукачову Е.П.). Налог за претрес је дао судија Ужгородког обласног суда Александар Цицак. По истом налогу је већ два пута вршен претрес у нашем храму.

Моја кћи је написала протестно писмо против деловања СБУ, али оно не може ништа посебно помоћи.

СБУ шири по целом Ужгороду највеће бесмислице са циљем дискредитације на само мене, него и Православља уопште. Сеју у народу смуту и говоре такве глупости као да су православни крстови Ужгорода направљени од материјала који су радиоактивни(!?).

Још раније су украјинске спец службе организовале нападе на нас. Тако је пуковник СБУ Александар Коваљов заједно са 5 помоћника упао у Добротворни центар, пребио новинаре и посетиоце који су се тамо затекли и разбио фотоапарат новинару који је снимио сва та недела. Касније су за све то окривили мене.

- Кијев окривљује вас лично за сепаратизам. Како ви коментаришете те оптужбе? Какве опште циљеве има русински покрет?

- Кијевски ''експерти'' су  без моје сагласности провели експертизу одлука Другог Европског Конгреса Русина и донели одлуку да се у изјави призива на сепаратизам. На крају су дошли до закључка да директних позива нема, али зато, као има индиректних. Као резултат њиховог рада био је кривични поступак против мене. Основа за оптужбу је био захтев Русина да буду признати као народ. И то је све.

Глава закарпатске СБУ Тиводар је ''обрадио'' неколико чланова Сојма. Добио је одговор: процес поновног рођења русинске смосвести се развија и немогуће га је зауставити. Минимум који ми тражимо од кијевске власти – да призна Русине као народ и да у школе уведе образовање на русинском језику. Но украјинске власти немају намеру да испуне чак ни те минималне захтеве.

- Значи Русини чврсто стоје на принципима аутономије, при чему су спремни да се ограниче и на најминималније захтеве. Шта ипак на то кажу украјинске власти и шта тим поводом каже такозвана светска јавност?

- Већ у марту 2009. године Украајини предстоји подношење извештаја Уједињним Нацијама, које су тражиле од Украјине да реши положај националних мањина, а у том смислу и русинске (подсетимо се да резолуција Комитета ОУН за ликвидацију расне дискриминације од 16. 8. 2006. има став да су Русини самосталан народ, да се разликују од Украјинаца и тражи од украјинских власти да призна Русине и да им омогући систем образовања на русинском језику-Е.П.). Мислим да у оваквој ситуацији Украјина може да се нада само на подршку САД. Некада давно председник САД, Вудро Вилсон је дао слободу Русинима, ипак данашња администрација САД покрива делатност Јушченко као свог савезника против Русије.

Данас се према Русинима спроводи политика етноцида са елементима директног геноцида. Казнене акције СБУ се проводе и за време празника. Све наредбе иду од директора СБУ, Наливајченко.

Покушавали смо да тужимо Службу безбедности, али се наше оптужбе на прихватају. На пример, забележили смо чињеницу њиховог проваљивања у просторије храма и демолирања врата, а добијали смо од СБУ одговор да ломљење није откривено. Обраћали смо се тужбом против клевета изнетих у украјинским новинама, али ни ту ''нису нашли'' такве чињенице.

- У делатности Русина украјинске власти и украјинска средства јавног информисања по свом обичају виде ''руку Москве''…

- Сасвим недавно је један украјински ''политиколог'', коментаришући интервју Петра Гацко, који је публикован у официјелнним новинама руске владе, ''Росијској газети'', испричао бајку о томе, да је Москва доделила Русинима ни мање ни више, него 100 милиона рубаља! Сам поменути Наливајченко је изговорио скромнију цифру од 900 хиљада. Ја одлучно изјављујем да од Москве не добијамо никакав новац, ма како нам је горко да то признамо! Све наше добротворне акције и образовне пројекте финансирамо ми сами.

28. децембра ће наш Добротворни центар примити тридесеторо сирочади из Дњепропетровска, који ће живети у Ужгороду. Тридесеторо деце из Подкарпатске Русије ћемо послати на лето на одмор на Азовско море, а децу са Азова ћемо примити код нас на планину.

8. јануара поводом празновања Рождества Христовог, на сателитском ТВ каналу ''Тиса1'' биће преношено богослужење у главном Ужгородском храму – Воздвижења часног Крста (од 09 до 11 по средњеевропском времену). Ви Московљани можете погледати, како пролази богослужење православних Русина, како се моле наши људи.

Код нас ради 40 русинских одељења – финансирамо их сами и никакве помоћи из Москве, како сам већ рекао, не добијамо. Ипак о размерама те ''помоћи'' кијевски новинари припомогнути ''подацима''СБУ, причају легенде. Говори се како храм, који ја градим у Ужгороду, кошта 11милиона долара! Тачно је: храм ће бити и велики и леп. Поред њега ће се налазити величанствена звонара, мања свечана сала, студио, продавнице, - речју, то ће бити мали градић.

-Кијев је на ваше захтеве одговорио тако што је наставио репресије против русинских лидера. Каква ће бити даља делатност русинских организација?

-Ми се не плашимо никаквих репресија. Привремена влада Републике Подкарпатске Русије је створена 2. децембра 2008. године. председник владе Петар Гецко је изјавио да репресије и притисак  на оца Димитрија још више тера Русине у Угао и нагони их да се радикализују. Ја категорички тврдим да ми нисмо сепаратисти! Не правите озбиљне политичке грешке, претварајући нас тако у сепаратисте својим непромишљеним корацима!

Данас је против Русина,по свему судећи покренут Трећи Марамошки антирусински процес. Подсетићу вас да је први покренут 1903. године. други – 1914. у Аустро-Угарској. На другом процесу пред судом су била 94 православна русинска лидера, а међу њима и свети Алексиј, исповедник Карпаторуски. Кривична оптужба која је подигнута против мене је оптужба против читавог русинског народа. Ето зашто је то трећи Марамошки процес. Они који извршавају ову наредбу – сарадници СБУ, судије, не крију да се труде да ме на било који начин осуде, макар и на најмању затворску казну. Није искључено да им је тај задатак дао сам Јушченко.

Ми ћемо се обраћати европским судовима, зато што у Украјини нема незвисних судова. Па јасно је да украјинске власти и њима одане послушничке судије суде цео народ најгрубље кршећи законе саме Украјине и међународно право.

Додаћу: после Мукачова, Кијев је могао наћи компромис, који би био прихватљив за њега. Рећи на пример: ово можемо дати, али ово не, овај уступак можемо учинити… Међутим украјинске власти су кренуле путем потпуне забране и дискредитације одлука Конгреса.

Ми Русини смо прихватили изазов КГБ-СБУ. Приметићу само да је КГБ, радио много професионалније и културније. СБУ ради агресивно, грубо и некултурно.

-Осећате ли ви помоћ грађанског друштва Украјине? Украјинске власти упорно тврде о привржености демократским вредностима, о тежњи да уђу у уједињену Европу.

Конгрес у Мукачеву је био јака искра. Ми смо изјавили: русинско питање није решено, репресије против Русина се појачавају, све иде на увођење ванредне ситуације у Украјини. Сам Јушченко је као нехотице неколико пута признао: мене моли народ: господине председниче, уведите ванредно стање, али ја одбијам. Вероватно ће се ''народ'' ''домолити'' и ''измолити'' Јушченка да уведе ванредно стање.

Ми се боримо и нећемо одступити. Највећи део становника нашега краја је за признавање Русина, за овај, или онај степен аутономије. Током седамнаестогодишњег постојања украјинске државе ја сам био на бранику права русинске националности и канонског Православља, а и последњих година и на референдуму о признању русинске националности.

Ја сам православни свештеник и прихватио сам изазов Службе безбедности Украјине. Ја не тражим личну корист. После признавања Републике Поткарпатске Русије, ја у њој нећу заузимати никакав функционерски положај, моја служба је пастирска. У историји Русина, улогу вође су на себе увек преузимали свештеници.

Русини су имали своју аутономију у Мађарској после првог светског рата, а између два рата је у Чехословачкој у уставу била одређена русинска аутономија. У 1939. години смо имали чак и елемнте конфедерације, када је на челу Републике Подкарпатске Украјине био Августин Волошин, коме је касније био подигнут споменик у Украјини. Наша историја је неодвојива од европске, али нас данашња Европа не подржава. Она је дволична: у центру европе се грубо крше људска права, права националних мањина, али то не примећују, зато што је јушченковска Украјина, савезница Европе, против Русије.

Код нас је сачувано велико уважавање Русије и симпатије према њој. Пре сто година, Аустро-мађарска власт је судила Русинима у  Сегету (данас је то Румунија) на основу тога да су ''Русини агенти Москве'' – ''пета колона''. Као што видите, ни после 100 година се ништа није променило.

-Познато је да украјинске власти проводе информациону блокаду русинског питања и русинског покрета. Да ли је дошло до каквих промена у информисању међународне јавности о нарушавању права националних мањина у самом центру Европе?

Данас је поље информација, најважније поље. Сада ми спремамо  међународну конференцију у једној од европских држава и провешћемо је већ у почетку 2009. године. Планирамо да организујемо акције протеста пред украјинским амбасадама у европским државама. Међутим ми немамо новаца. Ипак, информативна блокада је пробијена. Прво је то учинио руски канал ''РТР'', затим Међународна конференција одржана у Ростову на Дону, на дан Светитеља Николаја, а која је окупила представнике пет европских држава.

-Шта Ви можете рећи о црквеној ситуацији у Украјини и у Подкарпатској Русији? Зна се да Јушченко спрема раскол у украјинском Православљу?

Православни Русини су до рата били под јурисдикцијом канонског Српског Патријархата. Данас ми потпадамо под јурисдикцију Московског канонског Патријархата и никаква лукавства ''пана'' Јушченко и СБУ наћа одвојити православне Русине од крила мајчинске Руске Православне Цркве.

Успео сам да ооткријем у СБУ моћно језгро језуита, то јест агентуре Ватикана. У недрима те службе постоји специјална група која има у задатак да промени положај Православља на Украјини. Ватикан ради у Украјини заједно са ЦИА-ом, против Русије и Православља… и против Русина, зато што не желимо да будемо унијате. А православни Русини припадају цркви, као ни један народ на свету. На празник свећења водице, Богојављење, код нас се на реци окупи и до десет хиљада православних!

На крају нашег разговора желим да кажем: било какав сукоб тоталитарне државе и народа се завршава победом народа.

-Хвала за интервју! И не дајте се!

- Нека Вас чува Господ!

Разговор водио Едуард ПОПОВ
Превела Радојка ТМУШИЋ СТЕПАНОВ

Међународне научно-практичне конференције „Геноцид и културни етноцид Русина Карпатске Русије (крај XIX – почетак XХI века)“, коју су донели представници јавности Украјине, Русије, Србије, Чешке и Молдавије 19. децембра 2008. године у Ростову на Дону

На основу резултата рада конференције њени учесници констатују:

1. Русини Карпатске Русије су постали први народ у историји ХХ века (упоредо са јерменским становништвом Отоманске империје) према коме се спроводила политика непосредног геноцида. Активну, у знатној мери организациону улогу у геноциду над Русинима одиграо је украјински национализам. Као узрок геноцида над Русинима послужили су њихова национална самосвест и симпатије према Русији која је била у рату с Аустро-Угарском империјом.

Научна заједница и широка јавност још нису у пуној мери оценили трагедију Русина. Обзиран однос према сећању на русинске жртве захтева од научника разних земаља, и пре свега Русије и Украјине, да стрпљиво и циљано раде на проучавању узрока и размера те трагедије.

2. Према русинском становништву садашње Украјине се води политика културног етноцида која значи лишавање народа његовог историјског имена и историјског сећања, стварање препрека развоју националне културе и школовања на матерњем језику. Званичне власти Украјине током читавог постојања независне украјинске државе од децембра 1991. г. практикују према Русинима политику која противречи базним демократским нормама. Та политика је нарочито заоштрена у време председника В. Јушченка.

3. Спроводећи у погледу Русина курс насилне украјинизације, украјинске власти их сматрају Украјинцима. Међутим, сам етноним „Русин“ је знатно старији од етнонима „Украјинац“. Русини Карпатске Русије су староседелачки народ Средње Европе, који одвајкада насељава претежно јужне падине Карпата. Русини се етнички, лингвистички, ментално, културно и конфесионално оштро разликују од својих суседа – Украјинаца из Галиције. Та чињеница доводи у сумњу званичну верзију украјинске науке о Русинима као о етнографској групи Украјинаца и захтева комплексно научно проучавање русинске етничке групе.

Савремена научна методологија сматра да етничка самосвест (самоидентификација) представља један од основних критеријума идентификације народа. Русини себе схватају као посебан источнословенски народ, упоредо са Русина (Великорусима), Украјинцима и Белорусима.

4. Самобитност Русина законодавно признају све средњоевропске земље, у којима историјски живе заједнице Русина – Чешка, Словачка, Србија, Мађарска и др. У Пољској су као посебна етничка група званично признати Лемци, етничка подгрупа Русина.

Русини су за посебан народ признати у међународним документима. Комитет ОУН за ликвидацију расне дискриминације је 2006. године изразио забринутост због стања ствари око русинске националне мањине у Украјини – „одсуством званичног признања русинске мањине, и поред њене очите етничке особености“ и препоручио да се „размотри питање признавања Русина за националну мањину“, пошто постоје „битне разлике између Русина и Украјинаца“ (Комитет ОУН за ликвидацију расне дискриминације. Шездесет девето заседање. 31. јула – 18. августа 2006. године. Параграф 20).

5. Са правног становишта статус Закарпатја (историјске области Поткарпатска Русија) још увек није одређен. Устав Украјине (члан 9) даје исцрпан списак међународно-правних норми које чине део националног законодавства земље: „важећи међународни уговори Украјине, на чију обавезност је дао сагласност Врховни Совјет Украјине“. Уговор из 1946. године „О Закарпатској Украјини“ потписао је СССР, а не УССР. А Украјина је у складу са Законом Украјине „О правном наследству Украјине“ правна наследница само оних уговора СССР „на чију обавезност је дао сагласност Врховни Совјет Украјине“. Ни дан-данас није званично објављен Акт којим Врховни Совјет Украјине даје сагласност на обавезност међународног уговора „О Закарпатској Украјини“, те је према томе наведени Уговор за Украјину неважећи.

6. Украјина није имплантирала резултате референдума из 1991. године (78% становништва Закарпатске области је на том референдуму гласало за територију са самоуправом, 90% – за независност Украјине). Самим тим су власти Украјине прекршиле темељно право житеља Закарпатја. Полазећи од политичке конјунктуре, самовољно је имплантиран само други део резултата референдума по коме је Украјина себе прогласила независном државом.

7. Учесници међународне конференције обраћају пажњу украјинских званичника, организација за заштиту људских права, научне јавности на недопустивост даљег спровођења политике дискриминације русинске националне мањине у Украјини и изражавају наду да ће међународна јавност пружити свестрану подршку законитим и праведним захтевима народа Поткарпатске Русије.

Ростов на Дону, 19. децембра 2008. г.

У моћи тријада из 1985. године ,  Кенићи Охмае тврди да државе нису ништа друго до творевине влада. У предстојећој "интегрисаној економији", какву предвиђа аутор, нису национална осећања то што потрашаче подстиче на куповину. "На каси вас није брига за земљу у којој сте се родили или у којој тренутно живите. И не помишљате на стопу незапослености или трговински дефицит" каже Охмае.

И управу је. Национална држава више није релевантна аналитичка јединица. Слабљење националне државе нераскидиво је повезано са интернационализацијом. У  институционом смислу , тренутно пролазимо кроз период глобализације без преседана.  Било путем европске уније, Северноамеричког споразума о слободној трговини (НАФТА) или Азијско –пацифичке економске сарадње (АПЕК), пресудне одлуке се доносе на наднационалном нивоу. Сада се граде суперструктуре. Са економске тачке гледишта, национална држава испушта дизгине моћи из својих руку. Глобална политичка и економска структура пролази кроз најдубље промене након хладног рата.

Наиме, у свету је завладала криза другоразредних хипотекарних кредита, криза долара и глобална зараза и очекује се да оне потрају неко време. Капитализам не може и не зна како томе да се супростави, и ако је ствар била очигледна још крајем 2006.године. Шпекулације, профит и похлепа ретко су виђани у капиталистичкој економској теорији. Да ли је у питању небитна епизода економске историје или узбуна која осликава пражњење једног модела­?  Ово друго је више вероватно. Империјални капитализам постао је жртва својих контрадикција. Промовишући неолиберализам последице су се првобитно осећале на југу да би се потом рашириле на остатак света.

До сада се јасно правила разлика између финансијске и економске кризе у САД и у неразвијеним земљама. Данас се по први пут у последњих неколико векова наслућује парцијалност кризе. Латинска Америка  није започела игру другоразредних хипотекаених кредита, већ је просто производила оно што је свету требало, редуковала свој финансијски систем и прекинула везу са међународним кредитним организацијама.

У међувремену је финансијска експанзија Првог светског рата завршила свој први круг и одала утисак да се неко време неће поново покренути. Ипак , није у питању само економска криза већ и криза хегемоније. Подаци указују на прогресиван губитак економског простора Сједињених држава, што заправо подразумева губитак моћи. И покушај обнављања војне експанзије представља само покушај убризгавања противотрова.

Финансијски систем који познајемо исцрпио је предаторски модел, непознат добром делу светске популације, али који је опет утицао на све, упркос чињеници да нисмо били свесни начина на који он функционише. Хенри Форд, је рекао :" Добро је што људи нису упознати са банкарским монетарним системом , јер би у супротном дошло до револуције пре него што сутрашњи дан осване." И био је потпуно управу.

Стога су се лидери АПЕК-а, заложили за глобалне разговоре о трговини и реформи глобалних институција за кредите, покушавајући да спрече велику економску рецесију. На самиту форума за Афричко-пацифичку сарадњу АПЕК у перуанској предстоници Лими, усвојена је необавезујућа деклерација која увелико садржи закључке састанка групе 20 (Г 20) у Вашингтону. Девет  лидера земаља које излазе на Пацифик присуствовале су самиту.

У заједничкој декларацији 21 чланице АПЕК, такође, је обећано да ће се уложити напори да буду обновљени преговори  о светској трговини који су у застоју од јула.

Председници Џорџ Буш из Сједињених Америчких Држава , Димитриј Медведев из Русије и Ху Ђинтао из  Народне Републике Кине, јапански премијер  Тро Асо и други лидери АПЕК су рекли  да ће се наредних 12 месеци уздржавати од постављња баријера у инвестирању и трговини.

Чланице АПЕК су осим САД, Кина, Јапан, Аустралија, Брунеј, Канада, Чиле, Хонгконг, Индонезија, Јужна Кореја, Малезија, Мексико, Нови Зеланд, Папуа, Нова Гвинеја, Перу, Филипини, Сингапур, Тајван, Тајланд и Вијетнам.

АПЕК обухвата готово 50 одсто укупног обима светске трговине.  У тренутку када  све више земаља тражи помоћ из фондова за ванредне ситуације АПЕК против протекционизма наиредних годину дана без обзира на ефекте дубоке финансијске кризе. Подаци о  економским кретањима  у САД током прошлог месеца  показаће да се америчка рецесија вероватно продубила, услед све жешће финансијске кризе  и пада потрошње на најнижи ниво од 2001.године. куповине су у октобру пале за  један проценат, након смањења од 0,3  одсто у предходном месецу. А и извештај Министарства трговине  указује на пад октобарских поруџбина трајних  потрошних добара, што је други негативан показатељ током минула два месеца.

Кредитна криза је натерала осиромашене потрошаче да се одрекну куповина, а компаније су приморане да снизе трошкове и почну са отпуштањима. Америчка станоградња и прерађивачка индустрија су такође у кризи , што је знак да економија тоне још дубље, према можда најнижој тачки у последњих неколико деценија. сви економски показатељи указују на продубљивање рецесије  и рецесија би могла да потраје још најмање шест месеци. Извештај је такође показао да су плате у протеклих месец дана порасле за 0,1 одсто, што је најмање повећање протекла три месеца.очекивани пад потрошње даје лош наговештај уочи предстојећих куповина за божићне празнике, које би могле да буду најлошије за шест година. Рекордна експанзија потрошње  у  прва два квартала ове године окончана је у трећем тромесечју чиме је проузрокован пад свих економских активности.

За излазак из рецесије која погађа цели свет нужан је "нови међународни финанси јски договор", констатује Света столица  у документу  који објављује ватикански Осерваторе  романо." Требају ли нам само промене или права реформа  система међународних економских  и финансијсских институција", пита се папин Свет за  правду и мир  у свом документу за министарску  конференцију о развоју која је одржана  29. новембра у Дохи. У документу Ватикана се констатује да  "многе особе и установе, јавне и приватне,  домаће и стране, траже неку врсту  новог Бретон вудса ", послератне конференције  на којој је створен данашњи  међународни финансијски систем.  Криза је зацело у први план гурнула  потребу да се пронађу нови облици  међународне сарадње са монетарном , финансијском  и трговинском пољу.  И садашња економска криза је углавном криза поверења. Данас је очигледно да је данашњи суверенитет  недовољан, чак су се и велике земље свесне да се национални задаци не могу  остварити искључиво  кроз ослањање на унутрашње политике: међународни  уговори, прописи и установе  свакако су нужни.

Челници пацифичких држава по завршетку дводневног самита  оценили су да би финансијска криза могла бити превладана  до средине 2010.године.  док рецесија погађа многе земље,  а на финансијском тржишту влада хаос  , челници 21 државе  АПЕК-а истакли су  да је успоравање које прети  један од  највећих сведских изазова са којим су се икада суочили.  Они су уверени да кризу могу превазићи у наредних 18 месеци. Јер су, како кажу, већ предузели журне и изванредне  кораке како би стабилизовали финансијски сектор  и оснажили економски раст.

Декларација челника АПЕК-а  објављена на крају дводневног самита у Перуу одражава мере на које је позвана скупина  20 највећих економија на састанку  у Вашингтону, али су појачали потпору драстичним мерама којима ће се подстицати кредитирање и потрошња.

Чланице АПЕК-а , које представљају половину светске економије, обећале су на самиту  да ће заједнички покушати да ублаже кризу, сложили су се да годину дана неће прихватати нове трговинске баријере, позвали су на бољу регулацију финансијског сектора  такође су подржали напоре међународних институција да обезбеде да се најрепродуктивнијим  мањим и средњим фирмама омогући извиз кредита.

Председник Буш је на маргинама Азијско – пацифичког форума у Лими  разговарао са својим руским колегом Димитријем Медведевим. Договорили су се да се превише не осврћу на проблеме који увек постоје између светских сила , и изразили су спремност да сарађују по питањима  као што су иранска нуклеарна политика и борба против пирата дуж сомалијске обале. Самит АПЕК-а је иначе  последњи велики самит председника Буша пре одласка с положаја у јануару. Учесници скупа не очекују  никакав значајнији помак у спровођењу економских планова  све док новоизабрани Барак Обама не предузме дужност.

Проф. Ђорђе А. Ђорђевић

Србија је у великој опасности. Избори, заказани за 11. мај, биће судбоносни за грађане, територијалну целовитост земље и највећу светињу сваког живог бића – слободу.

Одмах да нагласим да никада нисам припадао, не припадам и да нећу припадати ниједној политичкој странци, али да сам се одазивао на позиве народа и државе, па сам учествовао у одбрани отаџбине на Банији, у источној Славонији, Босни и легендарном Косову и Метохији. Нисам националиста, јер сам тако васпитан од својих родитеља, највећи пријатељ ми је Мађар по националности, истину поштујем изнад свега, а нарочито се дивим државницима чији су циљеви слобода, бољи живот грађана и срећнији осмех будућих поколења.

Написао сам књигу “Косметска голгота – превара НАТО пакта и Америке”, и у њој описао сваки од 78 дана злочиначког бомбардовања Космета и њених грађана. Припадао сам Војсци Југославије и у књизи обелоданио многе обавештајне податке који су били непознати грађанима.

Изгубили смо праколевку сваког Србина, Косово и Метохију, само зато што смо се успротивили силницима сада најмоћнијег војног савеза на свету и што смо пристали на ропство и понижења.

Грађани Србије су се уверили да носиоци новог светског поретка, са Америком на челу, проглашавају патриоте за злочинце, а окореле злочинце ослобађају или благо кажњавају. Рамуш Харадинај, највећи зликовац после Другог светског рата, ослобођен је свих оптужби јер је тако хтела америчка администрација пошто је њихов савезник, док је Насер Орић, таманитељ преко 3500 Срба у општинама Сребреница, Зворник и Власеница, добио казну од само три године. На другој страни, политичко, војно и полицијско руководство Србије је у казамату у Хагу где их очекују ригорозне казне, иако нико од њих није згазио ни мрава, а камоли убио човека. Силници Америке и Запада, који себе назваше носиоцима демократије и правде, измислише командну одговорност и злочиначко удруживање како би сваког Србина који се борио против њих за спас отаџбине, прогласили за злочинца, користећи при том добро плаћене сведоке Тужилаштва, тзв. инсајдере.

Војислав др Шешељ биће упамћен као праведник који ће бити осуђен за вербални деликт, кривично дело које је у многим земљама укинуто. Заштићени сведоци Тужилаштва у његовом предмету толико лажу да сваком човеку постаје кристално јасно да је Трибунал, који финансира Америка, инвкизиторски суд за сваког Србина који се тамо појави као окривљени. Сведоке Стопарића и Младена Кулића добро познајем јер су на платном списку ЦИА, а последњег заштићеног сведока, 033, добро познају многе судске инстанце у Србији, јер је признавао да је бомбама и експлозивом застрашивао људе и скрнавио светилишта хришћана и муслимана.

Ових дана бивша тужитељка Трибунала, Карла дел Понте, шокирала је јавност признањем у својој књизи да су многи заробљени Срби и неалбанци служили као заморчићи злочинцима Харадинају, Тачију и Чекуу, јер су им вађени органи који су се продавали на Западу за велике паре.

На политичкој сцени Србије маске су пале. Премијер у оставци, Војислав др Коштуница, који је оличење честитости и поштења, са доказаним српским домаћином Вељом Илићем, који је покренуо Србију из учмалости, одлучно су устали у одбрани суверенитета земље. Уз увек доследне радикале, Србија је добила државотворне странке којима ће се поносити и које ће дуго владати земљом коју би да поробе Европа и Европска унија, уз диригентску палицу бескрупулозне Америке.

Председник Србије, Борис Тадић, у коалицији са онима који су чинили ДОС и који су ојадили Србију, отворено се ставља у службу оних који су Србији отели Косово и Метохију и који ће је даље распарчавати. Безобзирност председника Србије и његових коалиционих партнера иде дотле да игноришу енергетски споразум са Русијом и опструишу изградњу ауто пута Хоргош–Пожега. Пошто су финансије у рукама Г17 и министара из Демократске странке, све се чини да инфлација подивља и да се народу каже и укаже: овако ће бити ако ми нисмо на власти. Ова превара није изум Тадића, Ђелића или Динкића, већ наредба њихових ментора из Америке и Европске уније. Силници Америке и Запада увек су имали превасходан циљ спроводити геноциде према српском народу, јер им је пореметио освајачке планове. Моћници су спроводили геноциде бомбама и бојним отровима, док њихови послушници, са председником Србије, исто спроводе отпуштањем радника, продајом фабрика и земљишта у бесцење и уништавањем свега доброг у Србији.

Пошто нисам политичар па да пишем и причам без доказа, грађане Србије најпре упознајем са одлукама тројног састанка у Ватикану из седамдесетих година прошлог века, када су папа и представници Америке и Немачке одлучили:

– Рестаурирати аустроугарску монархију у потпуности на просторима југословенских република Босне и Хрватске и Војводине;
– После разградње СФРЈ, Србију потпуно потчинити (војнички, политички и финансијски), јер је она увек била реметилачки фактор у региону.

Касније је ове одлуке потврдио и “труст мозгова” Америке у Колорадо Спрингсу. Наши државници, који су изабрани да штите државне и националне интересе, морали су да знају за наведене одлуке, јер су многа средства информисања на Западу открила те планове.

Да би носиоци новог светског поретка остварили своје циљеве, 1972. године формиран је Институт за психоанализу и ментална испитивања који је уз помоћ најеминентнијих психолога, социолога, психоаналитичара, антрополога, трауматолога и историчара скенирао политичаре и на тај начин бирао најпогодније за спровођење циљева Америке. Зато не може бити чудно што се нашој политичкој сцени појављују политичари који папагајски стално понављају једно те исто и што трују душу народа обећавајући свашта. Да би се такве празне приче стално понављале, њихови ментори су се постарали да, најчешће, уцењени медији широм отворе врата таквим инструисаним политичарима. На нашој политичкој сцени дефилује толико духовних ништавила, да је сама америчка јавност почела да нам се смеје.

Фашистичка доктрина америке за србију и србе

Уцењени Вук Драшковић, пошто је добио стриктне задатке од Америке и Европске уније, у последње време не силази са телевизијских екрана. Поред других небулоза, он, уз задовољан осмех, тврди да су у Рамбујеу, од стране његових пријатеља из Америке, Србији понуђени услови који су гарантовали суверенитет и територијални интегритет Србији и да се српски народ непотребно успротивио претећој агресији.

На другој страни, нема озбиљнијег политичара у свету који није утврдио да су амерички преговарачи у Рамбујеу толико понизили Србију да је све личило на потпуну капитулацију пред жељама Америке и њених савезника терориста: Тачија и Харадинаја. Зато ћу навести шта је од Србије тражено у предграђу Париза:

– Хитно повући војне и полицијске снаге са Косова;
– Косово ће бити нова независна држава;
– Војска НАТО алијансе ће се несметано кретати по целој територији Србије;
– Систематски и трајно елиминисати одбрамбене системе, а све који су учествовали у одбрани Срба у Хрватској и Босни извести пред суд и оптужити за ратни злочин, злочин против човечности и кршење закона и обичаја рата;
– Генерале Војске Републике Српске оптужити пред Међународним судом за геноциде у Сребреници;
– Допустити стварање база на територији Србије, и то према потребама НАТО-а.

Капитулацију Србије Слободан Милошевић није прихватио и, као што је познато, тиме је потписао себи пресуду за најтежа кривична дела. Одмах после састанка, Клинтон, Холбрук и Медлин Олбрајт наредили су свим чланицама НАТО алијансе да мора доћи до промене режима у Србији и да се прекине са истраживањима злочина од стране ОВК.

Праве дискриминаторске намере Америке и Европе према Србији манифестовале су се пошто је наша војска, полиција и народ разбила замишљени блицкриг НАТО солдатеске и сломила дуго припреману акцију “Алигатор”, чији је циљ био да се после предаје Србије крене на енергетске изворе Русије. Интегралан текст геноцидне и фашистичке Доктрине,  обелодањен је после потписивања Кумановског споразума, али суштински њени детаљи намерно су саопштени светској јавности неколико дана раније преко Си-Ен-Ен-а. Доктрина садржи три поруке, од којих се не зна која је гора и монструознија за српски народ:

1) Сједињене Америчке Државе не занима шта ће бити са Србима који су за њу непријатна препрека у експанзији НАТО у региону;
2) НАТО ће оставити Србе на миру тек када престану да буду Срби.
3) Срби треба да забораве своју историју и религију и да се усредсреде на прављење пара и примање наређења од Светске банке и људи као што је Џорџ Сорош.

Отворено и недвосмислено је упућена порука најмоћније државе света да Срби морају да се одрекну своје историје, религије, својих предака. Ова фашистичка порука остваривала се на најмонструознији начин на Косову и Метохији за време агресије, јер је православно гробље у Приштини шест пута душмански бомбардовано, тако да су кости умрлих биле разбацане километрима далеко од гробља. Перјаница злочиначког НАТО савеза, Америка, признаје да је кренула у крваве освајачке ратове, у поробљавање народа и држава и да ће уништити сваки народ који јој се испречи на том крвавом путу.

На делу су најмонструознији пориви освајача јер се уништавају цивилизација и њене вековне вредности само зато што су моћници изопачени и исфрустрирани. По бездушности оваква доктрина не може се мерити ни са једним освајачем, а било их је много у историји. Крупним словима треба упозорити све у свету да је Америка сила са изразито експанзионистичким циљевима и организованим корумпираним политичарима који себе поетично назваше “лобистима”.

Народ Србије треба упозорити на основне циљеве Америке и Европске уније, а то је стварање протектората од целе Србије којим би управљао протектор, док би Скупштина, влада и председник републике само формално управљали државом. Плаћени урлатори, који непрестано пропагирају наведену фашистичку политику према Србији, протекторијанци су којима не би требало да буде место на племенитом тлу Србије.

На велику жалост грађана Србије, председник Србије, Борис Тадић, највернији је слуга овакве дискриминаторске политике према Србији. Његови хистерички говори у предизборној кампањи за председника били су слика и прилика неурачунљивих иступа Адолфа Хитлера и зато сваки добронамерни грађанин треба да окрене леђа човеку који подржава поробљавање државе и народа од стране, данас најзлочиначкије државе у свету, Америке.

Отимачина Косова и Метохије, пуштање на слободу зликовца Рамуша Харадинаја, откривање нечувених зверстава над Србима и Ромима од стране усташких формација и терористичких банди Албанаца, вађење органа заробљеним Србима и неалбанцима – све су то злочини овакве бескрупулозне Америке и послушне Европе! Они су организовали наведена зверства, они су финансирали и логистички подржавали мрцварења Срба из патолошке мржње према православљу и светосављу!

Стварање велике албаније – дробљење Србије

На страници књиге “Косметска голгота– превара НАТО пакта и Америке”, одмах на почетку, предочена је карта кнежевине Србије којом су управљали Карађорђе и Милош Обреновић и која се налази скоро код сваког посланика Савета Европе. Ова карта представља насушну жељу Америке и Европе, јер су у плану нове отимачине територија Србији, а све у циљу остваривања плана “Дробљење Србије”. За време зликовачког бомбардовања Србије план се оперативно спроводио, где су рушени мостови у циљу физичке разградње државе, па су у Новом Саду порушена сва три моста, на југу Србије многи мостови који су спајали Србију са Рашком, у Шумадији мостови који су спајали источне и централне делове земље.

План “Дробљење Србије”, који је годинама рађен, предвиђа:

– Свођење Србије у границама када су њоме владали Карађорђе и Милош Обреновић;
– Од Србије најпре отети Косово и Метохију и тако је најболније понизити. Колевка духовности српског народа предаће се шиптарским терористима који ће вршити егзодусе све док не нестане и последњи Србин;
– Политичким и медијским манипулацијама, а уз помоћ плаћених послушника у Србији, Србији треба отети Рашку област и југ Србије све до тридесетак километара испод Алексинца и Крушевца. Отимање Прешева, Бујановца и Медвеђе је само предрадња одузимања Србији Врања, Лесковца и Ниша;
– На истоку граница ће бити Тимок и Трговишки Тимок, тако да ће Пирот, Бела Паланка и Димитровград бити уступљени Бугарској.

Међутим, то није крај злочинима према Србији и српском народу, јер је испланирано даље дробљење Србије на источни, централни и западни део и на Београдски пашалук, односно на онолико државица колико је то уопште могуће.

После разбојничке отимачине Космета од стране Америке и Европе, много се нагађа о мотивима тог бесправног акта. Амерички званичници истичу да се ради о јединственом случају и, нормално, одмах лажу и обмањују светску јавност. Неумољива је чињеница да је америчка економија у дубокој кризи и да трпи тешке ударце рецесије. Амерички грађани су годинама живели на грбачи других народа, јер је Америка отимала од других држава шта јој је требало по багателним ценама. Рат и ратна машинерија може бити једино решење за Америку која је бахатим понашањем стекла много непријатеља у свету. После незаконитог стварања НАТО државе на Косову, ко може зауставити Баскијце и Каталонце у Шпанији, Шкоте и Ирце у Енглеској или Русе у Украјини!? Да је све наведено организована и добро смишљена акција, доказује се следећом неспорном чињеницом:

Институт за стратешка истраживања у Стокхолму је у неограниченом тиражу избацио на тржиште Студију о новом светском поретку. Ту студију касније је плански преузео институте у Лондону, као и многи у Европи и Америци. Доказано је да је Студију финансирао Ватикан, пошто је њена централна поставка оживљавање Хабзбуршке идеје у централној Европи. Иза наведене Студије здушно су стале Немачка и Америка. Стратешки циљ те студије био је да се словенске државе поцепају на онолико државица колико је то могуће, а политичка сврха је била да се припреми европско јавно мњење за ново прекрајање граница и ново прегруписавање држава по принципу менаџмент хијерархије и увођења подрегионалних сила као неких пословођа америчке глобалне политике.

Наведене чињенице указују да светску политику креирају Америка, као најјача сила, Немачка као економски најмоћнија, и мала државица Ватикан, која је верски најутицајнија у свету. Ове три државе су одлучиле када, како и због чега треба извршити агресију на мирољубиву и независну Србију.

Циљ злочиначке агресије на Србију је стварање НАТО државе

На Бриселском тројном договору, од 13. марта 1999. године, коме су присуствовали представници Ватикана, Америке и Немачке, одлучено је да агресија на Југославију отпочне 17. марта. Наша “кртица” из Брисела нас је обавестила о одлукама тог скупа већ 15. марта. Због невремена над Европом, почетак агресије је померен за 24. март, а први авиони НАТО солдатеске кренули су из Авијана на Србију. На том скупу је одлучено:

– Створити најоптималније услове за агресију на Југославију. Операцијом “Алигатор” понизити Србију блиц-кригом како би се одмах затим кренуло на Русију;
– У случају отпора, Србију и Косово разарати најубитачнијим средствима;
– Формирани Међународни суд у Хагу треба да пресуђује политичком, војном и полицијском руководству Србије за најтежа дела из области ратног права;
– Да би се убијао морал становништва у Србији, треба убијати цивиле, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, релеје, трафо станице, далеководе;
– Створити услове за стварање независне државе Косова, која ће улазити у састав велике Албаније под патронатом Турске;
– ЗАРОБЉЕНЕ ЗДРАВЕ СРБЕ И НЕАЛБАНЦЕ ОДВОДИТИ У ПОСЕБНЕ ЛОГОРЕ У АЛБАНИЈИ ГДЕ СЕ МОГУ ВИШЕСТРУКО ИСКОРИСТИТИ!

Ову последњу одлуку сам исписао крупним словима из два разлога:

1) Морам признати да сам много пута материјал са наведеног скупа читао, али да никада нисам обраћао пажњу на суштину одлуке. Постојали су обавештајни подаци да се заробљени Срби и неалбанци одводе у логоре, што сам упознавао и надлежне;
2) После признања Карле дел Понте да су у Албанији заробљеницима вађени органи, одлука практично упућује на закључак да је овакав монструозан план потекао од учесника скупа, а да су терористи били само пуки извршитељи невиђених злочина!

Најбољи доказ одлуке да ће се створити велика Албанија, која ће бити под патронатом Турске, јесте наговештај америчке администрације да ће после устоличења независног Косова снаге КФОР-а заменити војници из Турске.

По креаторима новог светског поретка, велика Албанија ће обухватити: Космет до испод Алексинца, Албанију, западну Македонију, део Црне Горе (Малесија), северни део Грчке, односно по казни сујетних папа и исфрустрираних Американаца и Немаца, жртве ће бити православне државе. На делу је крсташки рат против православља, уз благослов римског папе!

Грађани Војводине, злочинци су вам пред вратима!

Уговором несрећног Вука Драшковића са Схефером и СОФА уговором, који је, без знања народа, склопио председник Србије Борис Тадић, Србија је постала протекторат Америке, а грађани Србије обесправљени робови.

У Женеви су, 19, 20. и 21. септембра 2003. године, представници Ватикана, Америке, Немачке и Енглеске донели паклене планове за Војводину и њене народе:

– Преко плана “Барбароса V”, Војводину демографски и структурно променити;
– Војводину најпре економски потчинити куповином земљишта и предузећа, а затим све учинити да се разгради духовна веза са Србијом;– Војна установа “Карађорђево” мора прећи у власништво хрватских бизнисмена уз помоћ Светске банке, јер ће бити одбрамбени бастион независне Војводине која ће бити у саставу рестауриране аустроугарске монархије;– У Војводини извршити хрватизацију, албанизацију и германизацију многих банака и установа, а у циљу промене демографске структуре становништва отерати све Србе (око 400.000) преко Саве и Дунава који су у Војводину дошли колонизацијама;
– За етничко чишћење Срба и непокорних других мањина ангажовати надсташе из западне Херцеговине и терористе са Космета;
– Земун очистити од Срба и претворити га у хрватски град који ће бити брана независне Војводине према Србији.

На овакве расистичке и фашистичке планове Америке и Европе нико не може бити равнодушан, осим оних који по задатку, као коњица протекторијанаца, непрестано траже сецесију Војводине од Србије.

Најбољи доказ да заступник такве политике у Војводини, Ненад Чанак, никада није мислио добро Србији, јесте његова изјава после одлуке Међународног суда правде у Хагу да се Србија ослободи кривице за геноциде по тужби Босне и Херцеговине. Председник минорне странке ЛСВ, кога издашно подржава председник Србије Борис Тадић, изјавио је да је “остао без речи” на пресуду Међународног суда у Хагу. Тада је Чанак поручио судијама и целом свету: “Нека крв и пепео падну на руке свих оних који су донели овакву пресуду”.

На планирано протеривање око 400.000 Срба дужни су да глас први подигну Мађари и Хрвати, као најмногољудније мањине, као и припадници других мањина, јер се ради о њиховим комшијама и рођацима пошто има на хиљаде мешовитих бракова. Ја сам у књизи тврдио, и такав ће став увек бити док сам жив, да је народ паметнији од властодржаца, па сам наводио примере да су Хрвати спашавали Србе из Сиска, иако су због тога могли да страдају. С друге стране, упозоравам припаднике мањина да су њихови представници узели на милионе евра како би све урадили да на председничким изборима победи НАТО кандидат Борис Тадић, а да они нису видели и неће видети ни цент од тих силних пара.

После открића Карле дел Понте, у својој књизи грађане света, а посебно Војводине, јер етничко чишћење по плану треба да спроводе надсташе и терористи са Космета, питам да ли ће допустити да се деца мрцваре и одузимају се органи, да се девојчице силују, а онда зверски убијају, да се људима одсецају главе, да се људима ваде очи!?

Зверства надсташа описују се у дневним новинама “Курир”, па наводе примере да су тек рођеној деци вадили кичмену мождину, која је најбољи лек против рака, а да су другима узимани органи јер је та трговина једна од најуноснијих.

Шта могу да учине људи звери, уверио сам се на Банијском ратишту, па ћу овај најмрачнији доживљај описати уз упозорење да читалац стегне срце како не би пресвиснуло:

“Сатима се пробијамо кроз шуму у којој се на сваком кораку осећа мирис крви и задах смрти. А, онда дођосмо до старог стабла које је носило ужас. Окована девојчица, не старија од три године, као да пркоси најмрачнијем људском уму, чудесно лепа главица са златастим коврџама, наслонила се на тек формирано раме и изгледа као анђео који се спрема да полети. Зрачак светлости који се проби кроз крошњу дрвета, откри сву беду зликовачке душе: прстићи на ручицама су исечени, исто је и са прстићима на блатом упрљаним ногицама. Угледах призор који ме примора да прокунем крвника за сва времена – детету су извађена окца. Када усправисмо главицу угледасмо крв која је испуњавала јамице. Није било трагова суза, злочинац није дозволио анђелу ни да заплаче. Боже, како допусти овакав злочин – оте ми се уздах. Тонуо сам у очај и пропадао у бездан без краја. Нисам примећивао никог и ништа око себе. Па ипак, нека натприродна сила натера ме да поново погледам окрвављену мучену девојчицу коју убише и над којом се иживљаваше само зато што је крштена у православној цркви и што су јој родитељи Срби. Морао сам да заборавим стварност и злочин, морао сам да бежим од ужаса мучења недужног детета, морао сам да би преживео. Зато сам сада гледао нетакнутог анђела који се купа у издашној светлости сунца са белим рукавицама на ручицама и белим неукаљаним чизмицама на ногицама, са небо плавим окицама изнад којих су падали праменчићи нежне, златом покривене, косе. Морао сам да оживим анђела.

Таквог анђела, који ми није дозвољавао очи да склопим годинама, угледах на Косову и Метохији. У кругу приштинске болнице забринути сељак, Шиптар, држи своје дете, оваплоћеног анђела. Остадох без даха и приђох. Поглед детета је био толико жалостан да би и камен проплакао. Касније сам дознао да болује од жутице. Ноћи сам пробдео молећи се да оздрави. Зарекао сам се да не смем допустити да и овај анђео нестане. Звао сам лекаре болнице и непрестано се распитивао како је анђелчићу и да ли се боље осећа. После десетак дана поново се сретосмо. Сада је расположени отац држао у наручје дете са анђеоским осмехом. Када ме је угледала, испружи ручице у жељи да ме загрли. На растанку сузе ми потекоше, био сам бескрајно срећан јер сам се осећао као да сам миловао све анђеле света”.

Рат оставља дубоке ожиљке у душама оних који су преживљавали његове страхоте. Зато, ниједан грађанин Србије, а нарочито Војводине, којој се предодређује зла судбина, јер њоме треба да корачају зликовци који су убијали децу анђеле, не сме да заборави да је председник Србије Борис Тадић, приликом сусрета са зликовцем Агимом Чекуом на скопском аеродрому, лозинком поручио да се настави егзодус према преосталим Србима и неалбанцима на Космету и да у томе има његову потпуну подршку. Такође, грађане Србије упознајем са чињеницом да је супруга злочинца Агима Чекуа Драгица – Српкиња и да је сестра Здравка Поноша, начелника Генералштаба Војске Србије и слепог послушника НАТО солдатеске.

Пошто сам већ упознао грађане да је министар Ђилас испразнио преко 200 милиона евра из Националног инвестиционог програма и да је тим средствима купио вође националних мањина (Мађара, Хрвата, Влаха, Бошњака, Срба у Босни), сада се припрема још једна подвала грађанима Србије, јер се преко милијарду евра убацује у Србију из Приштине како би се поново финансирала кампања НАТО кандидата Бориса Тадића, који предводи коалицију са преживелим странкама злочиначког ДОС-а! Пишем злочиначког, јер сам чињеницама казао, да су припадници ДОС-а учествовали у убиству премијера Зорана Ђинђића и припремали убиства 32. водећих људи из Српске радикалне странке, 11 из Демократске странке Србије на челу са Коштуницом и 6 из Социјалистичке партије Србије.

Према томе, уколико се гласа за Демократску странку Бориса Тадића и његову коалицију, онда се глас даје невиђеним зликовцима Харадинају, Чекуу и Тачију, јер се парама од продаје органа Срба и неалбанаца, од дроге, белог робља и проституције финансира ова коалиција. И не само она, јер је већ сваком јасно да Чедина странка користи капитал албанских терориста већ годинама. Зато апелујем на грађане Војводине да не допусте да надсташе и зликовци, формата Харадинаја, Чекуа и Тачија, чије сам злочиначке биографије описао у својој књизи, преко коалиције Тадићеве Демократске странке и доказаних злочинаца из ДОС-а победе, јер ћемо онда добити косовизацију Војводине у којој ће се деца убијати због органа, девојчице силовати, здравим Србима и непослушним припадницима мањина вадити срца.

Посебно упозоравам припаднике мађарске мањине, јер је на наведеном скупу у Женеви много речи било о такозваној секундарној асимилацији, па су се у том тексту наводили примери мешовитих бракова Мађара са представницима Срба или других мањина, уз критику да се од стране Мађара допуштало да деца из мешовитих бракова забораве матерњи језик и обичаје свог народа.

Председник Србије, Борис Тадић, побегао је из Србије када се величанственим митингом у Београду бранило Косово, али је зато допустио својим пријатељима Американцима да најпре убију, а затим запале примерног студента новосадског факултета Зорана Вујовића, само зато што је очајнички волео свој завичај – Косово и Метохију! После свих превара, лажи и подвала, с правом постављам питање председнику Србије Борису Тадићу – где ће ти душа, председниче?

“Сабља 3” треба да уклони све патриоте Србије

У књизи “Косметска голгота – превара НАТО пакта и Америке”, упозорио сам: “Обавештајне службе Запада припремају нове злочине у Србији преко “Сабље 3”, у којој би настрадали сви који су против независног Космета и који бране интересе Србије и њених народа”.

Наведена констатација је резултат Бриселског састанка од 26. маја 2005. године, који је организован на захтев ЦИА и МИ, а коме су присуствовали обавештајне структуре скоро свих европских држава и израелског Мосада. Тада су донети следећи стравични закључци:

– Преварама и претњама, преко високог представника, босанске Србе приморати да се одрекну своје самобитности, а затим укинути Републику Српску која је настала на геноциду;
– Резолуцију СБ 1244 анулирати стандардима и статусом и створити услове за независно Косово;
– Солана и Ахтисари морају бити укључени у све планове дробљења Србије, јер су најподеснији за остваривање циљева Америке и НАТО;
– Демократске структуре у Србији, осим Коштунице који је доказани националиста, форсирати на све начине како би задржале власт у Србији, а преко уговора са НАТО савезом обезбедити сигурност оним политичарима који следе геостратешке циљеве Америке и НАТО-а;
– “Барбаросу V” што пре активирати преко невладиних организација како би се нова замишљена резолуција о Косову што лакше спровела;
– Патриотске снаге у Србији, посебно радикале, медијски маргинализовати, а када се створе услови, новим оперативним акцијама, потпуно их уклонити са политичке сцене Србије;
– Уз помоћ НАТО снага са Косова и убачених јединица из суседних држава припремити оперативну акцију “Сабља 3”, како би се ликвидирале многе вође патриотских странака у Србији и уједно обезбедила трајна доминација демократског блока који је привржен плановима Америке и НАТО савеза;
– Руски утицај елиминисати преко приватизације предузећа, посебно стратешких, на такав начин да се поступци приватизације спроводе по већ донетим плановима из 2002. године;
– Русију дестабилизовати преко Чеченије, Украјине и Грузије, као и невладиних организација.

Упутства послушницима у Србији су језгровито јасна и немилосрдна, јер се “Сабљом 3” планира физичка ликвидација вођа патриотских странака. Војислав др Коштуница је кост у грлу америчким претензијама на Балкану јер се оркестрирано, преко највећих светских медија, понавља да је проруски премијер и да ради против интереса Америке и Европске уније. Међутим, отворена нетрпељивост Америке према Коштуници датира још из 2002. године, па зато грађане треба упознати са догађајима из тог периода:

а) Почетком јула 2002. године део ДОС-а је, на иницијативу циоваца из америчке амбасаде, отпочео жестоку кампању против Коштунице, па је Душан Михајловић отворено, на државној телевизији, тврдио да његова странка стоји иза убистава старешина полиције Гавриловића и Бухе;
б) После тога, приликом посете Сарајеву, Коштуница је избегао атентат за длаку, јер је снајпериста скинут са крова хотела у тренутку када је требало да прошета улицама Сарајева;
ц) Машинерија ЦИА се постарала да на свакој кући, пре посете, осване слика Коштунице у маскирној униформи и са аутоматом у рукама, и тиме сондира терен за атентат;
д) Пошто није успела ликвидација Коштунице, из Вашингтона је поручено: “Председник СРЈ Војислав Коштуница је не само кочничар реформи у Србији и притајени националиста, већ је и непријатељ број 1 за америчке интересе на Балкану”.

Српска радикална странка и њене вође су непрестано били на удару злочинаца из Америке и Европе, јер су се непоколебљиво борили за очување државе и заштиту националних интереса. Вођа странке, Војислав др Шешељ, храбро и мудро разобличава лажи Трибунала, али и домаћих издајника, и тиме указује целом свету да је највеће зло за светски мир и поредак – Америка.

Нова Србија Веље Илића неће бити заобиђена, јер ће се преко Веље рушити мит о традиционално вредној српској породици, која у срцу Србије шири тај мит патриотизма и непоколебљивог односа према Косову и Метохији као саставном делу Србије.

Једна од наведених одлука упућује како треба елиминисати утицај Русије, па се наводи план приватизације из 2002. године. По том плану уместо германизације стратешких предузећа процесом приватизације препоручује се американизација истих. Зоран Ђинђић није био поборник такве приватизације, па је и због тога наређено да се физички ликвидира. Зато не треба да чуди што су Тадић, Динкић и Ђелић одбили да се ратификује енергетски споразум са Русијом. На Би-Би-Си-ју се стално вртео закључак експерата за стратешка испитивања при Форин Офису да ће се избором Бориса Тадића за председника Србије створити услови да се заустави руски утицај на Балкану.

Након свега наведеног, зар се може уопште посумњати да председник Тадић, после евентуалне победе његове коалиције на парламентарним изборима, не би признао независну државу Косово!

Европа је планирала егзодус преосталих Срба на Космету

У књизи сам упозорио да најновији обвавештајни подаци, што се тиче Косова и Метохије, уопште нису ружичасти, па зато морам да их саопштим:

– Преосталим Србима на Космету прети нови егзодус јер Америка и Запад хоће велику Албанију без Срба, односно етнички чисту покрајину.

Најбољи доказ да су прогон Срба и других неалбанаца иницирале четири најјаче државе Европе, уз нормално садејство Америке, које су и међу првима признале НАТО државу Косово, обавештење је које је добијено са састанка одржаног 23. јуна 1999. године у Приштини, а коме су присуствовали командант КФОР-а на Космету генерал Џексон, министри иностраних послова Енглеске, Немачке, Француске и Италије, и представник УН Серђо Делмело. Тада је речено:

1) Све треба учинити да се повратак Србима и Црногорцима отежа;
2) Убаченим групама из Албаније и припадницима ОВК треба омогућити да се обрачунају са преосталим неалбанским живљем свуда где је то могуће;
3) Прелазне институције власти стварати тако да Албанци доминирају у сваком погледу, а на суверенитет Србије, односно Југославије не обраћати никакву пажњу.

Време, као најбољи и непогрешиви судија, ове одлуке је потврдило у целини, јер није дошло до повратка Срба и неалбанаца, терористи ОВК су побили на стотине Срба и неалбанаца, а да за то нико није одговарао, док су институције власти стваране на начин који је утирао пут независном Косову. Сведоци смо да се крвави март из 2004. године репризира истог датума сваке године.

Међутим, сваког добронамерног човека мора да заболи лицемерност и бескрупулозност председника Србије Бориса Тадића. Он је наредио свом поданику Оливеру Ивановићу да сугерише Рикеру исто оно што курсиста “Маршаловог центра”, НАТО министар Драган Шутановац, стално понавља: ,,Србија је иницирала сукобе од 17. марта 2008. године.“

Борису Тадићу, исто тако, треба да је познато да постоје непоколебљиви родољуби који скенирају сваки покрет Оливера Ивановића, јер се декласирао као противник Србије и српског народа. На основу података који су многострано проверавани, ја сам у својој књизи дословно написао: “Председник Србије, Борис Тадић, преко Оливера Ивановића, и Вук Драшковић, преко Ранђела Нојкића, све су чинили да дође до нејединства међу преосталим Србима у покрајини”.

Сандра Милетаковић

Свет постаје велика шаховска табла. Такозвана Евро-Азија представља центар светске моћи, који се протеже од Немачке преко Пољске па на Исток преко Русије и Кине до Пацифика укључујући Блиски Исток и ирански потконтинент. Судбински задатак САД-а је да успе у намери да ниједна држава нити комбинација држава не буду у стању да истисну САД из Евро-Азије или да значајно умање његову одлучујућу улогу. Ову доминацију остварују Америка и НАТО заједно.  Који су то сегменти на великој шаховској табли где ће се практиковати империјална доминација Америке? Два су у првом плану:

* Блиски Исток, са две трећине светских резерви нафте (око 675 милијарди барела).
* Каспијски базен са процењених 270 милијарди барела нафте и једном осмином светских резерви гаса.

Aзија је подручје се изузетним порастом регионалне трговине која смањује релативни амерички економски утицај и поред деценије америчке економске експанзије. Политички  гледано, североисточна Азија тренутно је место на коме се сукобљавају интереси Кине, САД, Русије, Јапана... Кина настоји да увери свет како је њен утицај на обе Кореје већа гаранција за мир од америчког војног присуства. Пјонгјанг убеђује Сеул да су амерички војници на југу главни проблем у сарадњи две Кореје. Снажан замах корејанског национализма избрисао је године огорчења према Северној Кореји, али се нова пан-корејска братска осећања ипак сударају са суровом стварношћу подељеног полуострва. Све се то прати у Јапану, који се намеће са Кином око сфера утицаја, и који је у искушењу да понуди велику суму Пјонгјангу како би га приволео да се одрекне војног нуклеарног програма или да се бар врати преговорима око тога. Није сигурно да би Пекингу и Токију уопште одговарало уједињење две Кореје. Добили би економског џина у свом комшилуку.

Са своје стране, Руси настоје да буду активни учесници велике "Азијске игре" тако што  Кини, Индији, Малезије и Јужној Кореји  продају савремено оружје, Токио држе у неизвесности око Курила, мистификују везу с Пјонгјангом. Кина искоришћава сваки тренутак и свој корејски утицај да и даље врши притисак на Тајван. Јапан разматра да ли ће га регионалне промене натерати да и даље јача билатерална веза са Америком, или ће морати да се ослони на властите снаге или на регионалне савезнике, а не да буде под америчким кишобраном.

Укратко, политички и економски разлози довели су до тога да је Азија данас, уз Јужну Америку, континент који се најбрже наоружава. Азија  је и подручје са највећум бројем потенцијално конфликтних ситуација, бременита нуклеарним  арсеналима, са старим сумњама и територијалним споровима.

Проблем са "великом шаховском таблом " лежи у томе што је антиципирала перпетуирање америчке силе до недогледне будућности. Али, проблем је и што Русија, Кина и Иран имају друге планове, као што пише Шемус Милн у "Гардијану". Индија је ту и у интерајцији са обе стране , а бивше чланице совјетског Варшавског пакта подељене су на два блока. На страну НАТО стале су Чешка, Словачка, Мађарска, Пољска, Румунија, Албанија, Бугарска, Естонија, Литванија и Летонија.( Грузија и Украјна траже чланство).

На страни Русије а на "великој шаховској плочи", налазе се Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Казахстан, Молдавија, Таџикстан, Узбекистан, Туркменија и Киргизија.

Циљ операција Американаца је Русија, односно кардинално руинирање њеног статуса као светског играча, који динамично добија политичку тежину глобалних размера. Они теже ка томе да оптуже, да осуде, да сломе политичку вољу руског руководства, да Русију сатерају у мишју рупу и тамо је затрпају како више не би ни извиривала, а камо ли сметала успостављању новог светског поретка "по амерички".  Одмах после тога би се брзо, ослањајући се на глобални финансијски олигархат, разрачунали са Ираном,  ставили под контролу његова налазишта нафте и гаса, изашли на Каспиј и Централну Азију, пришуњали се Кини, свом главном конкуренту у блиској будућности. Затим би, контролишући више од две трећине светских резерви нафте, бацили на колена стару онемоћалу Европу, завели "ред" у Јужној Америци, угушили отпор разбијеног исламског света и дозирали развој Индије.

Све остало просто не иде у рачун. Формира се планетарни простор хаоса, а за његово одржавање у различитим регионима света стварају се квазидржаве попут Косова, Израела, Грузије, "независног" Курдистана, квазиалијансе типа ГУАМ, уносе се елементи "демократије" у такве државе као што су Пакистан и урушавају их изнутра...

При том, од свега овог чак ни званичне личности САД не праве тајну. С. Ман, прeдставник председника САД за конфликте у Евроазији, прилично цинично говори о неопходности стварања хаоса , као "инструмента обезбеђења националних интереса САД". Да, проливаће се крв, страдаће десетине милиона људи, рушиће се градови и села. Државни департмент ће изражавати жаљење, па чак и слати хуманитарну помоћ, али ће главни задатак бити решен. Суштина тог задатка је јасно формулисана у Стратегији националне безбедности САД - "контрола над кључним регионима света, стратешким комуникацијама и глобалним ресурсима". То је у суштини формула светске доминације финансијског олигархата и политичке елите САД.

И опет се поставља питање, зашто је све то потребно и " финансијској интернационали" и Американцима? Људска цивилизација приближила се Рубикону иза кога светлуцају две алтернативе, које се темеље на дијаметрално супротним прилазима погледима на свет: или ћемо ми кардинално смањивати ниво потрошње и насиља над околном средином, или је природним и вештачким путем неопходно смањити број потрошача. Прва варијанта значи хумани излаз из те ситуације путем успостављања хармоније човека са природом, једни са другима, физичких и духовних начела. То је нова философија живота, чији приоритет ће бити морални идеал, духовно-интелектуални, а не потрошачки развој личности.

Међутим, за реализацију тих идеја нема геополитичког субјекта. А субјекат за остваривање друге варијанте, ето, подтоји. То је, као прво, оно што се уопштено означава као "Запад", а као друго, мајка-природа, систем суптилне хармоније који ми упорно рушимо.

Оно што данас демонстрирају САД јесте, заправо, свесни избор у корист смањења броја потрошача природних ресурса (на две-три милијарде људи). Плус успоравање развоја (пре свега путем хаоса и криза) земаља-гиганата и алијанси држава (таквих као што је ЕУ ).

Такав прилаз погледима на свет и такве врсте накана представљају експанзију у светској политици, економици и међународној безбедности безумних идеја. Једноставније речено, екскалацију лудила.

Две формуле доминирају у том безумљу: паре-власт-паре и власт-паре-власт. На првом месту су фанатичне тежње ка прекомерном богаћењу. На другом- фанатична тежња ка власти по сваку цену. А формула Белдербершког клуба обједињује и једно, и друго: власт- то је роба, зато морају да поседују најбогатије.

Заправо, те изопачености нису нове за човечанство. Али имају своју специфику у данашње време.  Стога је крајње неопходно формирање новог здравог геополитичког субјекта. Његове конзуре назиру се у Шангајској организацији за сарадњу (ШОС). Нечег другог за сада, нажалост, не видимо. Закључци који су уграђени у основу идеологије те организације су:

* Једнополарно  светско уређење  није стабилно, опасно је по човечанство и има тенденцију успостављања војне диктатуре;
* Афирмисање либерално-тржишних односа у глобалним размерама  може довести до дебиланса светске економике , заоштравања борбе за планетарне ресурсе, до изумирања велике масе становништва од глади и оружаних конфликата;
* Философија благостања " златне милијарде" неприхватљива је за људску цивилизацију, јер води у  нарушавање хармоније између човека и природе, у катастрофални јаз животног стандарда по оси север-југ, у сукобе цивилизација.

Удаљавајући се од тих геополитичких закључака концептуално су припремљени предлози:

* О формирању другог пола човечанства, који се разликује од западног по принципима животне философије, по односу према околној средини, по приоритетима духовно-моралних вредности и колективних начела;
* О формирању квалитетно новог модела светске економике;
* О систему безбедности изграђеном на основу биланса снага и потенцијала, што треба да буде фундирано ригидним системом међународног права.

У темељу ШОС примрњена је архитектура коалиционе основе пет цивилизација- руске (евроазијске), кинеске, исламске, индуистичке и будистичке. Оне имају много заједничког: пре свега, приоритет идејно-духовних, колективистичких начела над индивидуалистичко-потрошачким. Такође су све оне против једнополарног уређења света, против доминације монетаристичке идеологије, за очување принципа међународних односа фиксираних у Повељи ОУН. Блиски по духу ШОС су Јужна Америка и Африка. Неке земље Европе су већ су спремне за сарадњу са ШОС. Њих 114 држава Несврстаних земаља су потенцијални учесници или савезници новог пола света.

На земље ШОС долази три петине територије Евроазијског континента,четвртина становништва света, а са посматрачима и већи део становништва планете. У зони одговорности ШОС налазе се најбогатији природни ресурси и бележе се највиши показатељи економског раста. Али ако се не промени ток светских процеса, на просторима ШОС могу завладати хаос, хиперпродукција сиромаштва, перманентни крвави конфликти. Безумље Запада досећи ће не само до Русије, него и до Кине, Индије, до читаве Источне Азије.

Данас, без обзира на сву драматичност ситуације у Јужној Осјетији, Русија је извојевала крупну геополитичку победу. Компоненте успеха су испољена одлучност да се заштите своји грађани, одбијање агресије и кажњавање агресора, одбачен је притисак САД и НАТО у погледу хитног повлачења војске из Абхазије и Јужне Осетије, уследио је процес признавања њихове независности, у одговор на војне припреме низа земаља НАТО у Русији је подигнута војна готовост неких јединица оружаних снага, замрзнути су односи са Северноатланском алијансом.

На овакав начин Русија делује први пут у новијој историји. Добијен је мостобран за развој тактичког у геополитички успех . москва је такође појачала дипломатску активнодт на свим стратешким правцима.

Алијанса халапљивости и безумља је поколебана и налази се у стању изгубљености . и тај моменат треба искористити док није дошло до прегруписања снага и кориговања стратегије њиховог деловања.

За одређивање контура будућег света и правца развоја човечанства под покровитељством ШОС неопходно је да се одржи међународни геополитички конгрес на који би биле позване земље и међународне организације које се залажу против једнополарне архитектуре уређења света, против либералномонетаристичке идеологије.

Наступио је моменат да здраве снаге светске заједнице преузму геополитичку иницијативу. ШОС је обавезна да предводи тај историјски неопходни процес, како би зауставио глобално безумље, које прети опстанку саме људске цивилизације.

Тако да се данас долази до неопходности суштинских промена у односу према Кини и другим БРИК земљама. Док су раније сви били заинтересовани за експлозивни раст земаља у развоју, данас је пажња усмерена на Бразил, Русију, Индију и Кину (БРИК), земље које неконтролисано брзо сазревају. Улогу САД би, на неодређено време , могле сада да испуњавају друге земље, а то би представљало велику историјску прекретницу. За развијене земље, пре свега латинске Америке, ситуација је нарочито другачија.  Општи концензус је наставак раста цена основних прехрамбених производа, чак и у случају уласка САД у рецесију, јер храна је углавном један од последњих сектора које економски застој захвата. САД данас играју знатно мању улогу у светској економији а, акценат се ставља на нову улогу коју су преузеле БРИК земље.

Развој БРИК земаља, и амфирмација других суверених земаља, неукључујући ту и САД, наговештава  будућност потпуно супротну  од оне коју смо сви очекивали. Могуће је да се крећемо ка полицентричној будућности у којој ће САД свакако остати велика сила, али у којој ће економије, валуте и глобална моћ бити боље распоређене између различитих рефионалних центара.

Апелујемо на све слободољубиве људе, организације, борце против тзв. Новог светског поретка, антиглобалисте да се солидаришу са проф. др Војиславом Шешељем у његовој борби за право и правду како би на видело изашло све што се десило у процесу рушења бивше Југославије.

на сајту - www.antiglobalizam.com

проф. Ратко Крсмановић

 1.

Расправа о глобализму и антиглобализму траје већ другу деценију, потиснувши историјску дебату о социјализму и капитализму, о левици и десници. Услед пораза једног друштвеног односа са једнопартијским системом и привидног тријумфа либералног капитализма, неретко се обликује привид о исцрпним расправама из области новонаметнутог светског поретка. Такве расправе најчешће не дотичу целину из које је докучива објективна истина, што је подржано фабриковањем илузија, попут специфичне улоге наменских агенција за испитивање јавног мњења, које уместо стварног истраживања, заправо обликују јавно мњење. Отуда скоро да и нема озбиљних расправа о суштинским питањима која притискају човека, попут деградације услова живота и рада, концепцијама слободе, еманципације, политичке и економске зависности, друштвеним привилегијама, истинским узроцима и актерима међународног тероризма и насиља, бирократизацији и злоупотреби међународних институција и сл. У позадини таквих привида и обмана, успоставља се једна технобирократизована општепланетарна структура власти као израз очувања стечених привилегија на основама експлоатације и пљачке туђега рада и богатстава. Пораз социјалистичког пројекта одразио се нужно и на левицу у целини. Значајан део некада страствених припадника радничког, социјалистичког и комунистичког покрета је пао под утицај либералног капитализма, постајући страствени заговорници глобалистичких «реалности».

Већина досадашњих дискусија и расправа око тога у којој мери је глобализам заступник строгих хијерархијских односа и виновник разарања традиционалних националних, верских, патриотских, културних, информативних и других националних особености, већином су остајале на једнодимензионалним и конзервативним садржајима анализе, не дотичући темељни разлог неодрживости овог технобирократизованог општепланетарног односа који носи неописиву количину претпоставки за социјално дистанцирање и све, већ виђене и посве нове облике алијенације и неправде. Природно је да сваки аналитичар, улазећи у анализу и критику, са својим погледима, интересима, страстима и заблудама, даје свој печат одређеном друштвеном и историјском процесу. Претпоставка, како је глобализам у свом оживотворењу и стратегији дефинисао жртву у овом или оном народу, у овој или оној држави, култури, религији и сл. има иза себе логичне консеквенце које можемо наћи у крајње острашћеним критикама а које најчешће и не дотичу суштину, ослонац трајања и оружје глобализма. Шта више, неплодне анализе, ма колико одисале литерарним и дескриптивним раскошима, неће мобилисати шире снаге антиглобализма нити уздрмати на озбиљан начин глобалистичке концепције, њихове креаторе и трансмитере. Претпоставка озбиљнијег демистификовања глобалистичких тенденција, садржана је између осталог и у способности израде јасних контура алтернативних облика уређења савременог човечанства и односа у свету без насиља, без експлоатације, без ропства, без злоупотребе научних и технолошких достигнућа, без узурпације међународног права и његовог тумачења, узурпације међународних институција, међународних фондова и банака и међународних хуманитарних организација, а уз поштовање принципа равноправности држава и народа као и унапређење истинских цивилизацијских потреба и вредности. Па ипак, глобални архитекта није успео да мисаоно униформише цео свет, да лиши људе критичког промишљања и делања, да разори самосвест, културу, образовне системе свих земаља и народа смештајући их у калупе и механизме постисторијске машинерије.

Историјски је потврђено да великим превратима и револуцијама претходи промена у структури производних снага. Готово да не постоји велико научно откриће које није узбуркало друштвене односе у мери оштријег испољавања или продубљавања друштвених противуречности, досежући понекад и ниво тектонских померања. Као што откриће и усавршавање парне машине не можемо оптужити за жртве прве индустријске револуције и разарање старог феудалног друштва, тако ни савремену информативну, нано технологију и манипулативну психологију не можемо оптужити за глобално насиље мањине и злоупотребу научних и технолошких достигнућа. Глобалном архитекти је пошло за руком да докопа перчин Каироса и преточи тековине пораза СССР-а и Варшавског савеза са монополом над најсавременијим технолошким достигнућима у функцију наметања једног новог, у основи бруталног, диктаторског, тоталитарног и аутократског поретка са суровим облицима дисциплиновања, контроле и кажњавања непокорних, док сам архитекта контроле не подлеже никаквој и ничијој контроли. Смеле и маштовите теорије Орвела су постале могућа стварност.

Пад Берлинског зида и укидање биполарног система, били су изузетан историјски догађај и свакако најзначајнији међаш у новијој историји. Како се касније историјски след одвијао у правцу успостављања тзв. Новог светског поретка са поништавањем свих с муком освајаних цивилизацијских и ослободилачких достигнућа уз институционализацију бројних диктаторских деформација и нехуманих аката, глобализам не престаје да буде предмет полемика. Обзиром на околност да су дехуманизација, дискриминација, експлоатација, поробљавање, застрашивање и манипулација, главни сапутници праксе глобализма, дакле, пројектовани из једног центра једне супер-силе, што је средишњи проблем и ове расправе, они се сигурно не могу разумети без јасног сагледавања противуречности на којима је рођено ово планетарно зло уз асистенцију NATO-акушера. Из бројних примера и конкретних акција постаје препознатљиво да је светска финансијска олигархија развој своје револуционарне глобалне стратегије схватила не као изоловану борбу за власт појединих класних или политичких групација у једној земљи, већ као своју историјску мисију да, не бирајући средства, уреди свет по строгим техницизираним правилима хијерархије омогућујући измештање традиционалних облика експлоатације унутар једне заједнице на експлоатацију других народа и земаља, одакле ће се репродуковати односи бирократскотехницизираног монопола као једног новог облика империјализма и нове подлоге остварења профита. Збивања у земљама источног блока била су стимулисана споља, али је пресудну улогу одиграла економска неефикасност социјалистичких уређења и одсуство политичке демократије, од којих је значајан део земаља некадашњег социјализма под притиском, уценом и утицајем «америчког сна» похрлио у загрљај новог глобалног тутора.

Вредности глобализма и његових протагониста, ма каквим се представљали, требамо мерити и оцењивати баш као и остале поретке - по историјском делу и по ономе што је створено. Створено је већ довољно садржаја који нам даје могућност његовог демистификовања и потпунијег дефинисања.

                                                                                                                                                                        2.

Након толико ломова, преврата и катастрофа у последњих стотинак година, с правом се поставља питање – није ли већ прошло време да човек на тако високом степену развоја и цивилизацијских достигнућа решава проблеме на бруталан и нехуман начин? Није ли пероид концлогора, плинских комора, контролисаних болести, масовног клања на ратиштима, атомског убијања, жигосања људи и народа и тровања природе, разарања читавих регија на страницама најтамније људске историје која се не сме више понављати? Да ли је човек способан да се лиши егоизма и превлада неке међусобне антагонизме усмеравајући ток историје у правцу опште добробити? Дијалектика историје је показала своју специфичну отпорност, шта више и склоност да се наруга свим шаблонским мерилима човека и друштва. Савременици смо још једног насиља над људском историјом где се распламсавају последице антагонизма присталица једног шаблонског глобалног пројекта са једне стране и његових противника са друге.

Глобализам се намеће као општесветски, економски, политички, правни и културни процес. Обзиром на облике испољавања, можемо рећи да је реч о стратегији успостављања свеобухватног технобирократског поретка. Тим процесом су обухваћени сви сегменти живота иза маски јединственог «отвореног» друштва са великим шансама стицања профита, претећи да заиста притисне целу планету. Свима је знано да се данас профит не остварује превасходно експлоатацијом туђег рада у процесу производње тј. присвајањем вишка вредности, већ превасходно контролом и управљањем робно-новчаним токовима. Што је ниво контроле и манипулације шири и виши, то је профит већи и мањи број његових корисника. По среди је дакле профит стечен не производњом, већ манипулацијом и пљачком. Међутим, експлоататорска димензија новог светског поретка има посве другачију подлогу и исти стари мотив – профит и само профит. Нова подлога је измештена из националних граница, те се уз манипулацију обезбеђује пуна лојалност цеђења туђе душе и тела. Замршене финасијске гимнастике у виду тобожњих олакшица, кредита и субвенција, најчешће остају у слављеничким измаглицама тобожњег успеха пролазних намесничких влада земаља жртава упрегнутих у јарам глобалног супер-система, те за своје личне провизије товаре свом народу бреме трајне и неповратне беде о чијој стравичној величини и драматици последица просечан појединац није у стању ни да створи представу. Провизија је само друго име за корупцију као што је и тзв. лобирање. Када велике мултинационалне корпорације изместе производњу аутомобилских гума у Бангладеш, не чине то ради решавања економских и социјалних проблема Бангладеша, већ због чињенице да тамошњег радника за 10 сати робовског рада плаћа 2,5 $ уместо 80 $ у Чикагу или Бирмингему. Јасно је ко профитира у оваквим околностима, на бази чисте експлоатације туђег рада, чему се по правилу додаје још једна форма пљачке по основу монопола на производњи и промету било сировине било готовог производа. Бајке о глобализму су делотворне за стварање потрошачког менталитета, за уљуљкавање на успаванкама о «западњачким вредностима», као и да марионетске владе у својству трансмитера глобалног императора усагласе прописе и уклоне све евентуалне баријере у погледу несметаног располагања тржиштем и свим ресурсима неке земље. Тако и оних 2,5$ дневне зараде робовским радом, са сигурношћу завршавају у каси корпорације која контролише тамошње тржиште.

Дакле, уместо очекиваних историјски логичних, прогресивних, друштвених и политичких интеграција човечанства у функцији хармонизације односа међу равноправним државама и народима, уместо општег напретка и превазилажења беде, тај процес је преусмерен у сасвим супротном правцу. У правцу успостављања и учвршћивања новог тоталитарног поретка са доминантном улогом америчког фактора, па је «американизам» постао својеврстан синоним за садржај и карактер глобализма. Нов је утолико што је шири и бруталнији од свих претходних империјалних похода, коме стоје на располагању нове софистициране технологије контроле, доминације, обмана и поробљавања. Нов је и по томе што су облици подјармљивања «кооперативних» привидно подношљивији, поготово када је ланац мало дужи, макар корито било и плиће, као и по томе што је измештен класични облик класне експлоатације унутар држава на све интезивнију експлоатацију сиромашних држава и народа. Противуречности друштвеног развоја су инструментализоване у интересу себичних циљева новог императора и успостављања односа доминације, неравноправности и експлоатације. Отуда толико увећање распуклина између света богатих и света безнадежно сиромашних са тенденцијом њиховог продубљивања.

Глобализам је своје оживотворење отпочео 1991. године, чему су претходила истраживања и теоријске разраде од стране Бжежињског, једног од оснивача Трилатералне Комисије и Ервина Ласла, оснивача Римског клуба као и других теоретичара и истраживача. Практична реализација и пуни размах глобалистичке одлучности је отпочео злочином према Ираку и злочином према Југославији. Данас се наставља одмазда и кажњавање свих који су покушали или учествовали у пружању отпора окупацији и разбијању своје земље. Вођење таквих поступака и дефинисање тобожње кривице за ратне злочине пред њиховим судовима, управо је моћна илустрација најсвирепије злоупотребе међународног права и фалсификовања објективне истине. Ратни злочини, којих је неспорно било, могући су само у условима већ почињеног злочина изазивања рата. У праву се то зове злочин против мира. Данас се одговор на ово питање намерно и вешто прикрива тривијалностима и пројектовањем криваца, а прикрива га стварни чиниоц злочина, јер располаже инструментима, силом, новцем и пропагандом.

Да ли је Хашки трибунал или онај суд у Багдаду пред којим је суђено организаторима одбране од америчке окупације, место правде или место за прикривање стварног злочинца? Одговор на ово питање се не може наћи у овој или оној војној или паравојној активности већ у целовитој и пуној истини о чиниоцима, циљевима и актерима окупације Ирака за који се успоставило да не располаже никаквим оружјем за масовно уништавање, осим мањих количина хемијског оружја америчког порекла које су својевремено допремили Ираку за вођење рата против Ирана. Свевидећем оку америчког сателита тешко да може промаћи боја пертли на чизмама ирачког војника, али ето може да се привиди производња бојних отрова испод производње сапуна и да се свом жестином крене у агресију да се “спашава” човечанство од застрашујућег дејства ирачког сапуна. Прави злочин у Југославији је починио онај ко је изазвао сам рат. А рат је пројектован и изазван разбијањем једне државне заједнице мимо сагласности конститутивних народа. Таквим насиљем над правом и правдом, обесмишљен је сваки напор очувања међународног јавног права, а да и не помињемо данас неспорне подвале попут случаја “Маркале” или “Рачак”, поводе свирепих оружаних интервенција.

Након ишчезавања равнотеже страха, а после пораза Совјетског Савеза, преостала светска војна супер-сила, оличена у НАТО пакту, постала је инструмент бруталног насиља, дисциплиновања и застрашивања остатка света. На остварењу пуне доминације и свеопште контроле ОУН, која данас уводи блокаде, шаље трупе, бомбардује и диктира услове противне интересима оних због којих су основане, не раде њене чланице, већ они који сносе већину трошкова функционисања ове организације. Уместо заштите малих од бахатости моћних, ова организација данас уноси зебњу свакој земљи која покушава да се одупре евентуалној намери моћних да запоседне њихове ресурсе (налазишта нафте, угља, рудна блага, саобраћајнице,...). Зато се с правом може говорити о инструментализацији ове међународне институције, месту нагодби великих и моћних, што се по правилу прелама на штету малих, неразвијених и слабијих.

Инструменти економске доминације су управо институције које би сходно својој намени требале да онемогуће злоупотребу финансијске супериорности. Реч је о Међународном монетарном фонду и Светској банци, који суптилним методама, тј. програмираним империјализмом, неразвијени свет доводе у однос пуне контроле, зависности, подређености и неравноправности. Паралелно са дејством финансијског капитала, разлива се свемоћ великих монополистичких мултинационалних компанија у којима је концентрисана и огромна финансијска моћ, а са чијом снагом и величином мале националне привреде бивају згњечене. Када се овлада тржиштем и угуши свака стварна и латентна конкуренција, покупе остаци индустриског и привредног ослонца, намећу се нова правила игре са типичним и најгрубљим моделима монополског понашања као и свеукупни амбијент за цеђење средстава која су углавном пристигла из ММФ и Светска банка. На истом задатку су и наднационалне организације попут Савета Европе и ЕЕЗ, које служећи «уједињујућој сврси» намећу савремене формуле и решења, крајње поступно и прилагодљиво односним ситуацијама, осигуравајући ширење концентричних кругова технобирократске пирамиде управљања новим супер-системом. Као пример дејства програмираног империјализма, најбоље говори ситуација простора некадашње Југославије. Није ли у предвечерју њеног разбијања преовладавала оцена неподношљивости спољног дуга који је износио око 18,5 милијарди долара? Данас новонастале државе на том простору имају укупан дуг већи за 600% у условима када су све веће домаће компаније постале туђе власништво («продате») па чак и део природних ресурса. Као стратешки циљ ових земаља, односно њихових влада, декларисан је «пут у Европу» и «либерална демократија» као компатибилни модел уређења, док се спољно задужење слави као својеврстан политички успех. Ништа мању «транзициону» цену глобализму нису платиле земље које су већ ступиле у неке регионалне интеграције или још гребу прагове разних експозитура глобалног супер-система. Такву синхронизацију амбијента за остваривање експлоатације и поробљавања је могуће координирати само из јединственог глобалног центра светског поретка чији стратег управљања то средиште назива «светски хомеостат». За беспоговорну сагласност стварних и будућих жртава у спровођење таквог пројекта, тајновити Ервин Ласло није пропустио да као теоретичар целовитог система опише и информациону капију за обликовање масовне свести.

Улога мултинационалних медија, ма како рецитовали своје песмице о тобожњој независности и слободи, јесте да прикрију, а не да демистификују стварни карактер глобализма у основи кога се заправо налази пљачка држава и народа и дубоко раслојавање на пљачкаше и опљачкане, на креаторе обликовања свести и обликоване, на подређене и надређене. Они производе привид о добровољности, о беспоговорној послушности, они «охрабрују» посустале и стварају атмосферу осуде и одмазде према непослушним. Они стварају мит о свемоћи глобалних вредности наспрам «примитивних» националних, верских, културних и традиционалних. Слобода и демократија су незаобилазне поштапалице обешчашћених манипулатора, претварајући демократију у циљ, а не у средство за остварење одређеног циља. Стога и слобода и демократија заслужују теоријско и практично рибање до високог сјаја од наталожене рђе бројних компромитера. Не смеју слобода и демократија постати алиби за тако наказне односе и деградирање човека! Отежавајућу околност за разумевање овакве цивилизацијске подвале представља блештава моћ и сјај свемоћних електронских медија који и најтамнијој страни дају светли филтрирани изглед, уверавајући широке масе да раде најбољи посао који при томе «нема алтернативе», што испрани мозгови и редуковани људски потенцијал механички усвајају.

Све док се не направи системска анализа глобализма као историјског феномена и резултати таквих анализа не буду макар на приближном нивоу мултинационалних медија презентовани јавности, није реално очекивати категоричка определења за једно решење, глобализам – антиглобализам, што значи и профилисање алтернативног антиглобалистичког покрета на платформи против решења која су створена или требају да буду успостављена. Упркос свим мистификацијама и обманама, неспорно је препознатљиво основно теоријско упориште актуелног новог светског поретка. За филозофију и науку нема баријера пред којом чувари «вечне истине» могу спречити пролаз. Зато и није сувишно усмерити пажњу анализе на моделе које дефинише ангажовани Бжежињски, као један од оснивача Трилатералне Комисије. Суштина ове теорије је крајњи прагматизам подрпрт шематизирањем постуака фузионисања делова у којима чиле националне, патриотске, културне, религијске и све традиционалне одреднице. Ствара се нова култура, нова религија и нови систем образовања са циљем да човека културно обогаљи и учини неспособним за самостално и креативно мишљење јер то ће радити други за њега. Тако профилисане наднационалне регионалне организације лишене културе и човечности даље фузионише смештајући их под један, глобални шешир врховне власти. Нешто сложенији, мождфа мање узбудљив, али академски дорађенији концепт управљања глобалним пројектом даје Ервин Ласло, оснивач Римског Клуба. Дубоке су и тајновите његове везе са међународном елитом, истраживачким центрима и глобалним фондацијама. Његова амбициозност системског приступа профилисању супер-система је препознатљива из самог наслова књиге «Стратегија за будућност: системски приступ светском поретку».

Зато, изгледа умесним подсетити приврженике истинских демократије и слободе, да се ангажују на расветљавању феномена злоупотребе ових неспорних вредности. Једна, у основи деспотска и технобирократска структура не сме своје «истине» и квази-вредности које су у дубоком сукобу са стварним интересима човека, заклањати иза демократије или слободе. У противном, демократе ће одиграти не само конзервативну, већ и реакционарну и антихуманистичку улогу. А то је за демократе и демократију најнеповољније решење. Оваква тенденција надилази историјски пример деградације и компромитације једног од већ виђених хуманистичких стремљења људи, која су завршила у грубом бирократизму и стаљинизму.

Глобализам је само привидно деперсонализован поредак, јер се покушава мистификовати строга хијерархијска пирамида управљања светом. Она је сачињена од финансијске олигархије и власника мултинационалних корпорација. Мистификацији персоналних улога доприноси и околност одвојености функције капитала од функције управљања. Јавни репрезенти ових институција, су само функционално структуирани појединци и тимови који воде текуће послове организовања, док се стратешке одлуке доносе иза позорнице и доступности јавном мњењу. У таквим околностима, о проблемима унутрашњег функционисања најмоћније планетарне пирамиде власти, углавном се нагађа или вуку историјске паралеле. Није спорно ни то, да су архитекте глобализма са лакоћом придобиле наклоност и подршку дела «повлашћених» држава спремних да делећи плен глобалног пројекта жртвују морал и хуманизам. Тако стичу услове да учествујући у освајању «краја историје», кидишу на интегритет и богатство других земаља и народа, макар као саучесник и трабант. На путу тог освајања и избору жртви, тешко да се може говорити о некој посебној националној нетрпељивости већ је по среди пуки економски интерес. То што се повремено стиче, или боље рећи производи утисак о нетрпељивости према неком колективитету, потиче од планског произвођења заблуда како би се обезбедила сагласност јавног мњења за предстојећу акцију. Медијском обликовању кратког памћења јавног мњења не смета да од «миротворца» преко ноћи направи «касапина». Свемоћ медијске манипулације у обликовању поданичке индивидуалне и колективне свести, понекад аморфне а понекад агресивне масе, заиста је усавршена до перфекције. У основи свих претходних «нових» поредака који су претендовали да буду велики (Хитлер, Наполеон, Џингис Кан, Римско царство, Александар Македонски) стајао је до данас непревазиђени мотив – пљачка. Успешност тих пројеката се мерила успешношћу мобилизације, мотивације и лојалношћу окупираног становништва вођи да учествује у даљој окупацији остатка света.

Поступност је практичан образац понашања срачунат да се избегне расипање енергије императора. Након релативног успостављања контроле на Балкану и инсталирања НАТО база, стеже се обруч око Русије и земаља у којима се нису «пристале» марионетске владе и активности тзв. НВО фондација и центара за «отворено друштво», «људска права», «хуманитарна права», «цивилно друштво», «регионални развој» и сл. Стога је «меко убијање» Русије отпочело изазивањем регионалних конфликата као што су у Чеченији, Дагестану, Нагорни Карабаху и Јужној Осетији.  

Акције Европске Уније се своде на улогу продужене руке Министарства иностраних послова САД, док поједине земље и народи, укључујући повремено и неке од чланица ЕУ, делујући мимо клишеа императора, представљају усамљену искру у мрклој ноћи америчког хаоса.
Очигледност је важан метод у оживотворењу дисциплиновања непослушних. Бруталност и одлучност, уз учешће што ширег круга држава и савеза на примени репресије, има снажну поруку потенцијалним снагама отпора о свемоћи неприкосновеног императора. Присетимо се, са колико жестине, бруталности, војне, техничке и финансијске надмоћи је СР Југославија убијана и разарана 78 дана 1999. године од стране 19 NATO- земаља, без одлуке ОУН. Таква одлучност има за резултат стварање стања апатије, безнађа и резигнираности код потенцијалних носилаца отпора наметању технобирократизоване диктатуре. Евентуално супротстављање таквим интервенцијама или солидарисање са жртвом агресије наилази на лавину жигосања таквих земаља и организација као «примитивних», «националистичких», заговорника «деструктивне политике» и сл. Тако се обезбеђује својеврсна квази-подршка императору, јер је неугодно место на «црној листи» на коју се доспева по принципима лојалности и привржености великом императору.

                                                                                                                                                                        3.

Савремени император има разумљиву потребу да прикрије своју деструктивност, инфраструктуру трансмисије деструктивне власти, њено учвршћивање и ширење, те прибегава образложењима о неопходности успостављања принципа владавине права у међународним односима. При томе себе сматра апсолутним оснивачем, власником и неприкосновеним тумачем права, дајући искључиво себи за право да може поседовати и арчити сваки кутак света ако му се прохте. Таква стремљења и одсуство елементарне моралности води у потпуну деструкцију, вређајући осећања и разум човека. Управо је то знак деформације структура и свести до којих води сваки централистички монопол, па и овај који претендује да буде глобални.

Изузетан положај САД, неспорно најјаче земље у свету, као и историјска одговорност у вези са таквим положајем не могу се игнорисати. Снага једног поретка не може се мерити снагом његове разорне моћи и топова, јер то може бити исто тако и његова пропаст. Његова основна снага, нарочито у вези са утицајем на будуће процесе, може бити само у поверењу народа и поверењу према другим народима и државама. Осећај супериорности и тријумфализма у одсудним историјским тренуцима, не оправдава гажење слободе других, њихово поробљавање и довођење у односе подређености и неравноправности. Такав однос оснажује технобирократске структуре поретка доводећи у питање сам поредак. Наука и филозофија имају интернационални карактер чија особина није апологија ниједног поретка већ су одавно инаугурисали критичко размишљање проблема отуђења, слободе, монопола, експлоатације, политичке и друштвене моћи, па није реално очекивати да ће горући проблеми глобализма остати мимо њихове оптике, макар им сам систем глобалног поретка наметао теоријски оквир. Историја није никакво посебно збивање које егзистира мимо човека, независно од њега и његове воље, али, исто тако, целину историје не могу докидати појединци, ма колико деструктивности улагали да ставе тачку на ток историје. Свака деструктивност по правилу носи са собом и самодеструктивност. Никада диктатура и насиље нису гаранција очувања диктатора и насилника. То не значи да човечанство ишчекује самопропаст глобалног насиља, без организовања и заједничке акције стварних и потенцијалних жртава насиља.

Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) у предмету против Војислава Шешеља, поново покушава да наметне браниоца др Шешељу.

У исто време Секретаријат МКСЈ је 29. септембра 2008. године укинуо право на привилеговану комуникацију др Војиславу Шешељу са његовим правним саветницима за коју се он изборио након 28 дана штрајка глађу. Др Шешељ због могућих злоупотреба других видова комуникације искључиво користи привилеговану комуникацију за припрему своје одбране. У тренуцима када Тужилаштво изводи доказе ова забрана у потпуности онемогућава одбрану др Шешеља, јер он није у стању да сам без својих сарадника обезбеди доказе како би се квалитетно бранио. Војислав Шешељ се након 28 дана штрајка глађу, одлуком Жалбеног већа од 8. децембра 2006. године, други пут и дефинитивно изборио за право да се брани сам.

Сада, када је Тужилаштво извршило анализу досадашњег поступка (а већ се изношење доказа Тужилаштва приводи крају) постало им је јасно да су изгубили постпупак против др Војислава Шешеља. Зато желе да поступак окончају тако што ће му наметнути браниоца, јер уколико др Шешељу буде одузето право да се сам брани, он ће поново започети штрајк глађу. Свима је из досадашње праксе овог квази суда јасно да је њихов једини интерес да проф. др Војислав Шешељ штрајком глађу погорша своје здравствено стање, а смрт др Шешељ би истовремено била победа непријатеља Срба и Србије.

У захтеву за наметање браниоца др Шешељу Тужилаштво тражи и да му се забрани комуникација са члановима Стручног тима који му помаже у припреми одбране, да му се онемогући привилегована комуникација са Тимом, да  му се ускрати право на поверљива документа, као и да му се онемогући сваки контакт са потенцијалним сведоцима одбране. Тужилаштво жели да др Шешељ буде искључен из поступка и убијен. Уколико остане на снази забрана Секретаријата везана за привилеговану комуникацију др Војислав Шешељ ће бити у неравноправном положају у односу на Тужилаштво, а одбрана ће бити обесмишљена.

Петиција ће бити послата свим релевантним међународним институцијама и организацијама укључујући МКСЈ, како би спречила даље кршење основних људских права др Војислава Шешеља, као и одузмање неприкосновеног права на самозаступање.

Ми доле потписани, захтевамо од МКСЈ да престане да крши основна људска права др Војислава Шешеља, укључујући и право да се сам брани.

Кршење људских права проф. др Војислава Шешеља

Потписници петиције за престанак кршења основних људских права др Војислава Шешеља, укључујући и право да се сам брани!

Ремзи Кларк, 04.октобар 2008:

"Међународни кривични трибунал за бившу Југославију мора без одлагања да заштити и одбрани право др Шешеља да се сам брани, као што је др Шешељ и одлучио да се брани. Ово право гарантовано је чланом (14.3.д.) Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 21 Статута МКТЈ.

МКТЈ мора такође одлучно да делује на очувању здравља др Шешеља након скоро шест година у Хагу. Трибунал мора да се сети сопствених трагичних грешака током борбе председника Милошевића да се сам брани и сопствених пропуста да предузме мере за заштиту његовог живота, да  би у случају Шешеља избегао осуде због понављања истих грешака."

Писмо подршке Ремзија Кларка >>>

* Придружите се великом броју потписника ове петиције тако што ћете и ви послати мејл на info@antiglobalizam.com. Потребно је да у мејлу наведете своје име и презиме, адресу становања и професионални статус.

Поштовани,

Обавештавамо Вас да је одлуком Секретаријата МКСЈ од 29. септембра 2008. године др Војиславу Шешељу забрањена привилегована комуникација са правним саветницима. Истог дана др Шешељ је упозорен од стране Секретаријата МКСЈ да би након ове мере могла да му се изрекне и мера забране свих посета.

На овај начин др Војислав Шешељ је остављен без одбране, јер је једино привилегована комуникација са његовим правним саветницима коришћена за разговор о предмету и припрему одбране.

Све ово се догађа у тренуцима када Тужилаштво има намеру да изведе неке од својих најјачих сведока и када се поново одлучује о наметању браниоца др Шешељу. Нема сумње да је најновији потез Секретаријата облик тешког притиска на др Војислава Шешеља, да укида равноправност страна у поступку пред МКСЈ, као и да обесмишљава принцип „једнакости оружја”. Др Шешељ који се шест година налази у притворској јединици у Шевенингену (Холандија) није у стању да сам без својих правних саветника и сарадника прибавља доказе како би квалитетно представио своју одбрану.

При том, изговори које користи Секретаријат образлажући своју одлуку су политичке природе, а њихов извор су гласноговорници политичке кампање у Србији која има за циљ елиминацију Српске радикалне странке – најјаче опозиционе странке чији је председник др Војислав Шешељ, његову елиминацију и ликвидацију.

Овом приликом вас подсећамо и да је суђење др Војиславу Шешељу пред МКСЈ почело 7. новембра 2007. године, да је 23. јула 2008. године прекинуто због судске паузе, да је настављено 26. августа 2008. године и истог дана прекинуто, да би одлуком Жалбеног већа поново настављено 23. септембра 2008. године. Наиме, оно је било одложено након краће расправе 26. августа 2008. године док Жалбено веће не донесе одлуку по жалби Тужилаштва на налог Претресног већа од 15. августа 2008. године којим је одлучено да се суђење наставља.

Тужилаштво је 18. августа 2008. године поднело Претресном већу захтев којим тражи да се др Војиславу Шешељу укине право на самозаступање, односно укине и забрани право да се сам брани и да му се на силу наметне бранилац. Истим захтевом Тужилаштво је затражило да се до донешења одлуке о наметању браниоца прекине суђење. Као што смо већ навели Претресно веће је 15. августа 2008. године одбило захтев Тужилштва у делу који се односи на прекид поступка и наложило Тужилаштву да до 22. августа 2008. године достави списак сведока за период од два месеца након истека редовне летње паузе која је трајала до 26. августа 2008. године. Овом приликом Вас подсећамо да је до тог момента за девет месеци суђења и 87 судских дана саслушано 38 сведока Тужилаштва.

Тужилаштво је истог дана 22. августа 2008. године доставило поднесак којим је затражило од Претресног већа да му изда одобрење за улагање жалбе Жалбеном већу против налога Претресног већа којим се одобрава наставак суђења.  Иако Тужилаштво до 26. августа 2008. године није доствило списак сведока са тачним распоредом за наредна два месеца, Претресно веће је дозволило Тужилаштву да изјави жалбу Жалбеном већу што је довело до прекида поступка и одлагања суђења истог дана – 26. августа 2008. године. Одлуком Жалбеног већа од 16. септмбра 2008. године наложен је поновни наставак суђења.

Захтев којим Тужилаштво тражи да се укине право оптуженог на самозаступање достављен је др Војиславу Шешељу на матерњем језику са закашњењем. Такође, сам захтев садржи већи број затамњених делова које је немогуће прочитати, а укупно са додацима има више од 1.500 страна.

У наведеном захтеву, а како су пренели и медији у Србији и иностранству,  Тужилаштво износи тврдње да др Војислав Шешељ опструише поступак, одуговлачи са поступком као и да на недозвољени начин лично или путем својих помоћника у Београду утиче на сведоке. При томе је Тужилаштво у захтеву истакло да др Војиславу Шешељу треба да се укине право на самозаступање и због тога што застрашује сведоке у судници.

Истог дана када је прекинуто суђење – 26. августа 2008. године др Војислав Шешељ је у судници истакао да је у овој фази Тужилаштву остало још око три и по месеца да зврши са извођењем доказа те да оно нема основ да поново тражи да му се наметне бранилац. Он је истакао да Тужилаштво није било способно да поступи по налогу Претресног већа и достави списак и распоред својих сведока што само по себи представља одуговлачење поступка и непоштовање Суда.

Овим путем Вас такође подсећамо да је др Војислав Шешељ 21. августа 2008. године поднео захтев којим је по трећи пут затражио од Претресног већа да заштити 17 сведока одбране које Тужилаштво претњама и уценама приморава да лажно сведоче. Уз захтев др Војислав Шешељ је доставио и писане изјаве свих 17 сведока оверене пред одговарајућим судовима у Србији у којима они описују претње и уцене којима су изложени у дужем временском периоду од стране Тужилаштва и у којима истичу да не желе да сведоче против др Шешеља већ да су сведоци одбране. Наведени сведоци су и јавно изнели своје ставове, а изразили су и спремност са се појаве у судници као сведоци одбране.

Др Војислав Шешељ унакрсно не испитује сведоке Тужилаштва који сведоче по правилу 92тер, јер та норма крши одредбе права оптуженог и међунаордно признате стандарде доказног поступка. Наведено правило омогућује да се изјава сведока која је дата Тужилаштву уврсти директно у судски спис без могућности да се расправља о начину на који је она узета и свега што је наведено у изјави, уз временско ограничење права на унакрсно испитивање. Примера ради, за једног сведока који је сведочио по правилу 92тер било је предвиђено 38 минута за унакрсно испитивање од стране др Војислава Шешеља. Уколико је његова изјава величине 100 параграфа јасно је да је немогуће за тако кратак временски период испитати сведока о свим детаљима његове изјаве. Управо због тога др Шешељ је одбио да испитује сведоке који сведоче по правилу 92тер. Ова чињеница говори у прилог томе да др Шешељ не спречава брзо одвијање поступка што је супротно тврдњама Тужилаштва о томе да он опструише и одуговлачи поступак.

Овим путем Вашу пажњу скрећемо и на чињеницу да је  др Војислав Шешељ од 24. фебруара 2003. године, односно шест година непрекидно у притвору у Шевенингену и да је већ четвртог дана од његовог добровољног одласка у Хаг, дакле 28. фебруара 2003. године, Тужилаштво тражило да му се наметне бранилац.

Суђење је због неспремности Тужилаштва почело 27. новембра 2006. године без присуства др Војислава Шешеља који је од 10. новембра 2006. године штрајковао глађу због наметања браниоца у приправности. Претресно веће је 27. новембра 2006. издало налог којим је окончало самозаступање оптуженог и наметнуло му браниоца супротно члану 21. Статута МКТЈ који гарантује право оптуженом да се „брани лично”.

Тужилаштво је изнело своју уводну реч 27 и 28. новембра 2006. године, а Претресно веће је 1. децембра 2006. године, због „здравственог стања оптуженог”, наложило да се одложи наставак суђења. Затим је 6. децембра 2006 године Претресно веће наложило холандским властима да „осигурају медицинске услуге с циљем заштите здравља и добробити оптуженог и да би се избегао губитак живота”, иако релевнтне међународне конвенције забрањују „насилно храњење”.

По жалби др Војислава Шешеља Жалбено веће је 8. децембра 2006. године донело одлуку којом је дефинитивно вратило право на самозаступање, поништило почетак поступка у овом предмету  и наложило поновни почетак суђења када Војислав Шешељ „буде у стању да у потпуности учествује у поступку као оптужени који сам себе заступа”.

Суђење је почело 7. децембра 2007. године и оно је трајло 87 дана до најновијег одлагања поступка. За све то време др Војислав Шешељ је демонстрирао одлично познавање правила поступка, Статута и других релевантних међународних докумената, што су морале да примете и судије Претресног већа. Исто тако он је успео да оспори тврдње свих експерата и сведока Тужилаштва које је унакрсно испитивао (сведоке који су сведочили по 92тер није ункрсно испитивао).

Др Војислав Шешељ је од стране Тужилаштва оптужен и за вербелни деликт тј. за држање „запаљивих говора”.

Такође, Вам скрећемо пажњу да се др Војислав Шешељ супротстваља тзв. концепту удруженог злочиначког подухвата (УЗП). Скрећемо Вам пажњу да према анализама познатих правника у свету међу којима су Алисон Данер са Правног факултета Универзитета Вандербилт (Vanderbilt University Law School ), Џени Мартинез са Правног факултета Стенфорд (Stanford Law School), као и Алан Дершовиц професор на Универзитету Харвард итд, УЗП, а нарочито његова Трећа категорија представљају невешто прикривен концепт колективне кривичне одговорности. Код др Војислава Шешеља Тужилаштво је у најновијој верзији Оптужнице увело могућност да он договара за све што су учиниле „српске снаге” (појам који обухвата сваког Србина у униформи, укључујући и војно медицинско особље, позадинске јединице итд.)

Да би се изборио за своја основна људска права др Војислав Шешељ је штрајковао глађу 28 дана, што га је довело на ивицу живота и смрти. Он је више пута у судници упозорио да би евентуално ново наметање браниоца у било којој форми тј. укидање његовог права на самозаступање, довело до новог штрајка глађу.

Није потребно да Вам скрећемо пажњу на то да би тај нови штрајк глађу након шест година проведених у притвору могао да доведе до смрти др Војислава Шешеља. Очигледно је да Тужилаштво које није могло да поступи по налогу Претресног већа и досатви списак и распоред својих преосталих сведока губи битку са др Шешељем који се сам брани. Управо због тога они чини се виде једину шансу за свој „тријумф” у наметању браниоца.

Управо Вас због свега наведеног молимо да скренете пажњу светској стручној и широј јавности на опасност која прети животу др Војислава Шешеља, али и сведоцима одбране као и самом међународном праву, јер како је Монтескје рекао: „неправда учињена једном, опасност је за све”.

Сандра Милетаковић

Недавно је "Стратфор" објавио анализу у којој Џорџ Фридман, директор и први аналитичар америчке агенције  " Стратфор" тврди да " корени руско-грузијског рата задиру дубоко у геополитику и не могу се разумети ако се не разуме Косово".

Труд који Запад улаже поричући сличности између Косова и Грузије се добрим делом улаже да би било подривено руско размишљање како је сличан потез Москве у Грузији оправдан. Дакле, ради се  првенствено о оправданости и легитимности. Исто тако, будуће сецесионистичке кризе ће у будућности можда поменути Косово, то би свакако користило њиховој стратегији, али тачни начин на ком је  Косово "корен руско-грузијског сукоба" се не заснива на легитимности и преседану.

Стварни, имплицитни значај Косова је како уопштено, тако и у оквирима руске интервенције у Грузији - геополитички. Морају се схватити имплицитни геополитички корени Косова да би се схватило зашто су Руси интервенисали у Грузији.

САД и њени савезници унутар НАТО су одлучили да игноришу Уједињене нације и поведу рат на Косову 1999. године преко НАТО, тиме преобразивши на неки начин НАТО од војног савеза са ограниченим мандатом у тело политичког одлучивања попут мини - ОУН под њиховом (тј. америчком) управом. Москва је потпуно запостављена и приказана немоћном.  Проблеми за Москву  се нису зауставили на томе. САД су  пропратиле свој косовски рат са неумитним продором НАТО на бивши совјетски простор. Дакле, САД не само што су слале поруку Москви да ће НАТО заменити ОУН у Европи као првенствено мултинационално тело политичког правосуђа у региону, већ и да ће Русија бити искључена из дотичног тела и опкољена њиме истовремено. То је било неприхватљиво за Крмељ. За Москву је последња кап било једнострано проглашење независности Косова.  За САД и ЕУ  независност Косова не представља продор моћи Запада на руске интересе. Они једноставно нису разумели колико озбиљним Руси сматрају питање Косова. Вашингтон и Брисел су мислили да је проглашење независности напросто природни исход рата 1999.године. За Русију је то била кулминација политике Запада да се Русија опколи. Европљани и Американци су такође погрешно проценили војну моћ Русије, која се знатно поправила од 1999. године, и учинили грешку мисливши да не могу војно подржати независност Косова. Кавказ је кључно поглавље у руско-америчким односима, али су Руси дуго времена тражили начина да узврате Западу и Грузија им је била најближа мета. Не изненађује  што је постсовјетска слабост Русије – економска, дипломатска, војна и психолошка – подстицала тријумфализам САД. Међутим, америчка ароганција 90-тих од почетка је била додатно  затрована атавистичком русофобијом. Мржња према Русији као таквој у колективној психи западне елите присутна је вековима, али је у време хладног рата била донекле закамуфлирана реториком антикомунизма. Камуфлаже више нема. Огрнута "левим" или " десним" идеолошким плаштом, у САД аксиоматска русофобија неподложна  рационалној критици подједнако је доминантна у неоконзервативном покрету (Вилијам Кристол, Роберт Кејган, Норман Подхорец ...) и у врху Републиканске странке, пре свега у лику председничког кандидата Џона Мекејна. Исто стање духа влада и у Демократској странци, а његови носиоци су Обамин потпредседнички кандидат Џозеф Бајден и главни саветник за спољну политику Збигњев Бжежински.

Поновно отварање "косовског питања", овога пута било је посредно преко Кавказа, и оно је показало дволичност америчког и европског аргумента по том питању. Ово ће помоћи Србији да нађе још савезника у ОУН, и да се затражи саветодавно мишљење МСП-а или да се убеди још неколико земаља да се не призна независност Косова. Али у конкретним терминима, како да Србија поврати суверенитет над Косовом, неће бити никаквих промена за Београд. Запад је створио политичку стварност коју Београд- са својом тежњом ка европским интеграцијама – не може да измени.

Признње  Јужне Осетије и Абхазије од стране Русије ставило је Србију у једну чудну ситуацију према Москви. Како да се Србија понаша између принципа "легалности" и " реалности" односно фактичке подршке Русије. Амбасадор Руске Федерације у Београду господин Кунузин пожурио је да исти дан по признању какавских република увери Београд да и убудуће неће изостати подршка Русије по питању Косова. Званичан Београд је изабрао пут ћутања. Јер подршка Русији је, на сваки начин, исто као и отворено признавање независност Косова. Ипак, Москва не очекује српску подршку по питању Грузије. Са друге стране, она очекује да Србија потврди уговор око НИС-а. Међутим  није најјасније да ли је Сједињеним Државама неопходан суштински договор са Србијом, и да ли оне то желе, јер би проруска Србија усред Балкана створила знатну нестабилност у тој области, али што није врста нестабилности коју Америка не би могла да реши. Европа је забринута страна, и управо то је разлог због којег Брисел покушава да уведе Србију у ЕУ. У будућности се може очекивати даља амбивалентност Америке у погледу Србије, без обзира на то ко буде дошао на власт у Вашингтону у наредних неколико месеци. И ту се поставља питање :Шта нам се то нуди ? Да ли имају икаквог достојанства? Да ли је то наше прихватање новог робовског система? Јер Србији се нуде могућности да на све практичне начине напусти Русију са надом у брз улазак у ЕУ. У таквој прилици САД неће обратити пажњу на Србију у догледној будућности, а Европа ће је примити "срдачно". Или да стане на неки начин на страну Русије, у ком ће целокупна моћ ЕУ и НАТО да се обруши на Србију на начин на који ће се последњих 16 година чинити тек као припрема. Сетимо се – Србија не само што нема излаза на море, већ је у потпуности опкољена чланицама и протекторатима ЕУ/НАТО. Русија ту  уопште не може помоћи- што би био веома лош избор.

Криза у Грузији је доказ конфронтације Истока и Запада, али та конфронтација не представља ништа ново. Наиме, већ дуго влада тенденција на кварењу односа између Истока и Запада, нарочито Москве са једне стране и Лондона и Вашингтона са друге. Главно обележје у погоршавању односа представља одлука Сједињених Држава да постави свој такозвани систем антиракетне одбране на територији Пољске и Чешке, и то је корак за који је Русија убеђена да је усмерен против ње. Било је и неких мањих догађаја , попут избацивања тројице руских дипломата из Лондона недуго након што је Гордон Браун именован за премијера. Генерално, односи са Русијом били су погоршани приликом експанзије НАТО(НАТО је сада позициониран на мање од сто километара од Санкт Петербурга) као и, наравно, америчким неконзервативним , покушајем креирања униполарног света. Протеклих неколико година Москва  је била веома експлицитна у одбијањима концепта тог униполарног света, недавно је и председник Медведев негирао такав концепт, напоменувши и да се руска спољна политика тиме руководи. Тако да, већ дуго се ствара подлога за кризну ситуацију у Грузији. Заиста, иако нама није познато зашто је Грузија заправо  извршила напад  изгледа очигледно да се неко, било у Тбилисију или у Вашингтону  кладио на руску пасивност , што је било утемељено на чињеници да Русија заиста и јесте била у фази геополитичке повучености од 1991.године.  Криза у Грузији  је указала на фудаментално премештање биланса светске моћи, то јест да су, на заласку председничког мандата Џорџа Буша, Сједињене Државе, а не Русија, нација која је сада у фази повучености.

Кључ  за тренутни конфликт између Истока и Запада налази се у енергији. Амерички неоконзервативни циљ успостављања униполарног  света под вођством Сједињених Држава управо почива на преузимању контроле над светским енергетским ресурсима. Ово, наравно објашњава повезаност САД са Арабијом, са ратом у Ираку, као и  покушајима проширења у Централној Азији. Разлог због којег Русија остаје непријатељ и након окончања хладног рата лежи у чињеници да је она главни снабдевач енергијом који је превише велики да би био потчињен контроли Запада. Неко време успех је био забележен , за време Бориса Јељцина, али је пројекат пропао након пада валута 1998.године. након тога Русија је почела да поново гради своју моћ, видевши до каквог хаоса ју је довео тај пројекат Запада. Грузија је важан део зато што кроз њену  територију пролази нафтовод од Кспијског језера до Медитерана.

Постоје велике сличности између ратних дешавања у Републици Српској Крајни и Јужној  Осјетији и Абхазији. Најбоље се то може упоредити са анализом са једне стране злочиначких акција "Олуја " и" Бљесак" из 1995.године у којима је Хрватска очишћена од Срба и са друге стране покушај Грузије да окупира Јужну Осетију и Абхазију. И  Грузија и Хрватска имају  неуравнотежене личности за лидере у којима постоји очигледна тежња за бесконачном влашћу без осећајности за људске патње. Сада је све исто само што нема Туђмана него Сакашвилија. За одржавање мира у РСК и у Јужној Осјетији ангажовани су миротворци који нису извршили задатак. У оба случаја спроводили су политику својих држава. У Јужној Осјетији грузијски контигент укључио се у агресију, а руски остао да брани Зону одговорности. У Хрватској 1993.године Хрвати су нас напали директно са пунктова и положаја који је држао француски батаљон и ми због тога нисмо могли да их гађамо, а 1995.године мирно су гледали као снаге мировне мисије , шта се дешава у Зони под заштитом УН-а. У оба случаја показало се да мировне мисије нису склоне залагању за мир. У рату су и Хрватску и Грузију наоружали амерички сателити по плану САД-а. Хрвате су наоружали Мађарска, Бугарска, Немачка, Аргентина, Украјна, Аустрија,Словенија и други, а Грузију Украјина, Турска, Израел, Чешка и други. Карактеристично је да су наоружање, војна опрема борбени системи бивше заједничке државе дејствовали по војницима преостале заједничке државе. То је била судбина и у Русији и у Југославији. Руски тенкови ударали су по руској војсци, а тенкови који су припадали ЈНА тукли су по нашим положајима. По нама и по њима тукли су тенкови које је некада имала совјетска армија то јест југословенска. Није тајна да је иза хрватског и грузијског опредељивања за рат, стајала америчка администрација. Припрему хрватске и грузијске војске вршили су Американци и њихови савезници. У Грузији је ангажовано 127 америчких инструктора, а у инструктажи су учествовали Турци и Израелци. Припрему хрватске војске вршила је по оригиналном патенту и изуму Пентагона "приватна генералско пуковничка организација", која не постоји нигде на свету. И Хрватска и Грузија добиле су финансијску помоћ  и кредите за наоружавање са запада као и бесплатну доставу ратне технике. И грузијско и хрватско руководство веровало је да неће бити значајније помоћи нападнутих. За РСК су били у праву, али за Јужну Осјетију и Абхазију као што смо видели нису. Из свега, може се закључити да им је ратни план био исти, сачињен од два основна елемента. Првог, да се планирана дејства изведу у што краћем року и да се све заинтересоване стране ставе пред свршен чин и другог елемента, који је врло карактеристчан у оба случаја, а то је изазвати панику међу цивилним становништвом. У целини посматрано Хрватска и Грузија радиле су према изводима из стратегијских планова НАТО-а, а ту се мисли на планове за агресију и борбена дејства. У оба случаја догодила се немилосрдна бруталност и нечовечно поступање према становништву, масовна дејства артиљерије, ракета и авијације по цивилном становништву, насељеним местима и путевима, као и појединачна убиства цивила и рањеника.

Постоје разлике у фази настанка и развоја кризе. Грузија се налази у зони Кавказа, коју је САД прогласио за зону америчког виталног интереса, иако је то више десетина  хиљада километара удаљено од њихове државе. Хрватска није била у зони америчког виталног интереса и зато је у овом случају наглашена улога Немачке. Следећа разлика лежи у чињеници да је основни елеменат сукобљавања између РСК и Хрватске био верске и националне природе, у Грузији то није био случај већ нешто друго – осећај припадности држави. Разлика је у томе што су Срби у Хрватској имали уставну конститутивност као народ, а Јужна Осјетија је имала територијалну аутономију. Србима је то право одузето. На западним деловима српског етничког простора у Југославији Хрватска је почињала геноцид 1941-1945.године, тога у Грузији пре овога није било. Грузија је настала фактичким и правним распадом СССР-а, а Хрватска насилном и неуставном сецесијом и сецесионистичким ратом.

Разлике у рату биле су и те што је НАТО Хрватској помогао директним дејствима, гранатирањем аеродрома у реону РСК,ПВО системима на земљи, гранатирањем положаја, електронским дејствима, електронским извиђањем и обмањивањем као и логистиком. С  друге стране Грузији је помогао посредно. Хрватска се одлучила за операције " Олуја " и " Бљесак" и "ослобађање " РСК 1995.године за време расула у Русији, а Грузија је покренула акције 2008.године када је Русија сређена држава са организованом војском. РСК није могла рачунати ни на чију помоћ, а Јужна Осетија и Абхазија су одмах, организовано и плански, добили ефикасну помоћ Русије, која није била изненађена. Руска помоћ стизала је плански и организовано. Разлика је и у томе што је за пет дана рата РСК била сломљена, а Јужна Осетија и Абхазија су одбрањене. Ако је Грузија изгубила право да влада Јужном Осетијом и Абхазијом, а Хрватска то право да влада Србима у РСК никада није имала, а дефинитивно је спровела геноцид 1941-1945 године који још није застарео и нова хрватска држава треба да одговара пред међународним судовима. Потврда србоцида- који су хрватске клеро-усташе заједно са својим помоћним босанско-муслиманским трупама извршили над Србима долази превасходно с "неочекиване" (немачке) стране  је толико тачна колико и поразна, јер како је то могуће , ко је заказао и зашто се тек толико година после овог страхотног геноцида у научној литератури обзнањују најважнији, најверодостојнији односно непобитни докази србоцида? Непобитни, јер долазе директно од очевидаца и , истовремено , ментора усташких злочина којима нико не може да пребаци просрпску орјентацију, пристрасност или пак заступање сопствених интереса, јер- немачки извори из тог времена потврђују да су њихови штићеници и савезници починили најбестијалнија недела над њиховим непријатељима! НАТО је инструмент силе и неправде чије је само постојање било узрок страдања народа и у РСК и у Јужној осјетији, без обзира на степен ангажовања НАТО-а у једном или другом сукобу.

У најбољем интересу људи у Европи било би да размисле о понуди руског председника Димитрија Медведева о новом уређењу колективног система европске безбедности, за оно што је још била Де Голова визија Европе! Или ће тако бити или ће Европљани бити статисти и жртве или у најбољем случају невољни учесници у остваривању ванкозиненталних интереса. Докле год постоји НАТО као америчка мисија тако ће бити. Кад год се угрозе амерички интереси НАТО се ангажује. САД руководи НАТО-ом. И један и други рат показују да нема озбиљне државе без веродостојне војне силе. Значајно је то и за данашњу Србију. Према догађајима са самих фронтова показана је беспомоћна инфериорност војске, грузијске , чији су команданти изабрани по основу политичке лојалности појединцу, мржње према Русима добром познавању енглеског језика и по препорукама страних инструктора у односу на руску модерну и опремљену војску, чији су команданти напредовали на основу војничке способности. Да је Русија била јака 1995.године, Срби Крајишници би данас били код својих кућа.

Нова звер, с главом у Вашингтону, канџама кида цивилизацију, а зубима дроби све оне којима је стало до слободе, достојанства, аутохтоности, самосталности и независности. Најновији облик ропства конципиран је тако да су робови, пре свега, обавезни да бескрајно изражавају срећу и задовољство због својих ропских ланаца.

Нови светски поредак прети да уништи човечанство тако што ће вештачки да измени изворну људску природу и да негира све традиционалне вредности, пре свега свест о слободи, правди, моралу, поштењу и помирењу. И деца се бестијално бомбардују с хуманитарним мотивима. Право се баца под ноге, норме извргавају руглу и примат даје вољи моћника и силника који људе усрећују тако што им уништавају душу. Међународна заједница се већ отворено своди на једну светску силу и њене послушнике.

Српски народ се нашао на путу тој аждаји и она већ десетак година покушава да га прогута. Прво целог, а како то због очајничког отпора није могла, онда га черечи део по део. Отели су нам српску Босну, српску Херцеговину, српску Македонију, српски Дубровник, српску Далмацију, српску Лику, српску Банију, српски Кордун, српску Славонију, српску Барању, а сада су окупирали Косово и Метохију. Наговештавају да би ускоро могли да крену и на Црну Гору, Рашку област и Војводину. Ни срце Србије није сасвим сигурно, пошто су ангажовани сви инструменти социјалног психолошког рата и унутрашњих субверзија као и блокаде, санкције, прогони.

Срби се упорно супростављају и бране отаџбину. А Русија спава. Бранимо и Русију, истовремено се трудећи да је пробудимо. Боримо се речју и оружјем, срцем и мозгом. Повремено смо се и повлачили јер је голема сила на нас ударила. Знамо да је Бог сувише високо, а русија далеко. Али, нада нас не напуштаи с вером у победу истрајавамо….Што се мене тиче, борба се наставља, па макар до последњег даха.

Проф. др Војислав Шешељ
"Српски народ и нови светски поредак"

Американци желе да униште ирачку државу да би сузбили сваки отпор целе арапске нације, јер уништење Ирака пример је за углед свима другима шта их чека уколико не буду послушни према Америци.

Ми смо чврсто у сродству свих слободарских народа света. Показало се широм света да постоје моћне снаге у народу, у грађанима, које су спремне да се супротставе, неке се супротставе снажније, неке слабије, али та искра слободе је почела да се распламсава и она ће на крају тријумфовати на исти начин на који су слободарски народи тријумфовали против Хитлера 1945. године.

Ми смо против глобализма зато што покушава да самеље и нације и колективну свест, да људе претвори у робове….е то ми не желимо.

Данашњим митингом солидарности са ирачким народом ми желимо да покажемо колика је величина ирачке борбе, јер данас Ирак не брани само себе, данас Ирак и Садам Хусеин бране све нас. И ако се Ирак одбрани за све нас има шанси, оптимизам ће прострујати целим светом. Ако, не дај Боже, не буде тако онда човечанству прети период апатије, период одсуства наде, период песимизма. Не дозволимо да човечанство западне у песимизам, не дозволимо да човечанство остане без наде. Пожелимо победу великом ирачком народу у његовој праведној борби.

Нема демократије у међународним односима. У међународним односима америчка демократија је демократија топовњача, демократија крстарећих ракета, то је демократија осиромашеног уранијума. Нема демократије тамо где ступи америчка чизма.

*****

Ми и данас сведочимо браћо и сестре да је вредан само онај живот који се може проживети уздигнуте главе.

Ми показујемо да је вредан само онај живот у коме нам нико не може ударити на понос и достојанство. Ако морамо да клечимо, ако морамо да пузимо, да се сагињемо пред сваком аждајом, сваком силом и неправдом, зар је то живот достојан човека. Ево, видимо ми Срби, шта нам се десило, осиромашени смо, опљачкани смо. Није им доста пљачкају нас и даље, кожу нам деру и кажу донели су нам демократију.

*****

Браћо и сестре, зашто смо ми данас против глобализма? Нисмо ми против јединства народа света. Ми нисмо против повезивања људи и држава. Напротив, ми смо за што интензивније повезивање, да се људи различитих раса, различитих историја, култура, различитих погледа на свет, различитих вера, да се што више повезују, да се међусобно упознају, да сарађују на принципима пријатељства, немешања у унутрашње односе, на принципима равноправности. То је наша сврха света. То је онај свет који смо ми као демократску парадигму пред собом поставили. Можда данас личи на утопију, али ми смо убеђени да је такав свет једног дана могућ.

Али смо против глобализма зато што покушава да самеље и нације и колективну свест, да људе претвори у робове…Ми не желимо да постанемо инструмент експлоатације.

То је суштина наше борбе, јер ми као људи имамо два нивоа свести. То нам је Бог даровао и са тим морамо да живимо, да се рађамо и умиремо. Један је ниво индивидуалне свести где се појављује наш его, где желимо сваком другом човеку да ставимо до знања да смо поносни, достојанствени, да желимо да се истакнемо својим вредностима, својим способностима, својим марљивим радом. То је та индивидуална свест, она не трпи ропске ланце. Али ми имамо и колективну светс, свет о припадности одређеној друштвеној заједници, одређеној нацији, вери, држави и тако даље. Ми љубоморно чувамо ту колективну свест, јер човек као друштвено биће, када изгуби друштвеност и ту колективну свест престаје да буде човек. И зато не дамо ни своју нацију, ни своју веру, ни своју културу. Полазим од тога да је свака култура, култура сваког народа вредна, јер говори о његовим традицијама, о његовом развоју, о његовом усавршавању.

Свака је вера вредна, јер полази од љубави према Богу, а никако се не може волети Бог, ако се не воли човек. Љубав према Богу је, пре свега, љубав према човеку, према другим људима, према другим народима, према другим расама. И зато не признајемо ни искреност западњачког односа према Богу, јер се на делу показује да је то заправо мржња, концентрисана мржња, да је то жеља да се у човеку уништи оно што је највредније, да се човек подјарми, да се експлоатише, да се над њим успостави та масонска доминација о којој неколико хиљада година сањаре разне конспиративне групе од којих је данас најзначајнија билатерална комисија.

Ти који сањају да ће успоставити онај масонски нови светски поредак, прокламован већ на новчаници од једног долара пре 200 година, грдно се варају, јер поносни слободарски орјентисани људи не трпе конспиративне организације, не трпе тајне завере. Поносни и слободни људи теже отвореном друштву, друштву пријатељства, друштву у којем ће се сви народи и државе подједнако поштовати.

Др Војислав Шешељ, фебруар 2003.
“Велика Србија” број 1759 са митинга солидарности српског и ирачког народа